Viđenje s Pragom
Studen hramova isprazni dušu i usitni spodobu, pa je izlazak iz njih žuran. Praške krčme i birtije, a zovu ih hospoda, hostinec, pivnice, kavarna, vinarna - one starinske, stare vrlo često koliko i hramovi, nekom frazom kompilacije u duhu i materijalu dekora i inventara kao da se takmiče s interijerima hramova.
Prekoračim im prag, sesti za sto samo s nekom žeđi, gladi, nekom profanom misli ili brigom, nemogućno je. U maliru, U tri pštrosa, U černeho vola, i u toliko drugih - putnik, šetač, radoznalac, mora se oglednuti. Zidovi, svodovi, namještaj govore da su sve te birtije daleko od onoga da služe kao atrakcija turistima ili svakodnevnici, nego da se bude u njima kao u nepriznatom hramu... Tamo, u hramu, smerno obraćanje Bogu na dnu unutrašnjosti lađe hrama, te zapremine čija tišina samo što se zaglušno ne stropošta čovek se ispunjava svojom verom. Tu, u hospodi, u vinarni, za stolom od uglačane paljene hrastovine, pored prozora sa raznobojnim staklima u olovnim okvirićima, ne manje je religiozan: Bogu iza sebe, nekom drugom bogu, poklanja svoje ispovesti, kajanja, sumnje, bojanja, molbe, nadanja... U tišini koja je tako snažno obložena niskim svodom.
Šta sam sve radio u Pragu? Pio pivo, jeo knedlike, gledao po ženama. Sedeo u kavarni Evropa na Vaclavskim namjestima, upoznao se s jednom skitnicom. Prolazio rano izjutra, kasno u noć, tesnim ulicama Starog mjesta. Plesao u Vltavi kraj reke, sa sluškinjama, s bolničarkama, ko zna s kim. Dao da me fotografišu na Karlovom mostu, noću pišo s mosta. Dugo sedeo u pivnici Kod crnog vola na Loreti, s Jeronimom, u kući koja se zove Sveti Lukaš. Zaljubio se u konobaricu u restoranu Zlata husa. Pio gruzijski konjak u poetskoj vinarni Viola i slušao jednog Antonjina o češkom slikarstvu, o Janu Zrzavom, o Františeku Muziki. Jeo pečurke s jajima u staroj vinarni U maliru. Gledao decu kako se igraju, na Kampi, u parku, a stabla su bila gola, lišće već žuto. Veselio se s jednom Marijom Tylovom i jednom Ruženom Blčkovom u baru Barbara, slušao priču o Lukašu i Barborki, pa pili, pa ujutro na kafi kod jednog filmskog glumca, debelog, u nekoj ulici koju nisam zapamtio. Zapamtio kako izgleda jedna žena dok se vozi od Vaclavaka kasnim tramvajem do Vršovica, zauvek. Zvonio na vratima Nezvalovog stana na Vinohradima, uzalud, a na vratima je njegova vizitkarta, a o njemu se pričaju anegdote po vinarnama kao da će začas naići. Gledao s terase Janine vile na Dejvicama kakav je Prag u Noći. Slušao neku Inge Zemankovu u baru Lucerna. Svakog dana dolazio da vidim jednu plavu kćer kralja Jiržija za Podjebrad, na šalteru ČSA. Gledao u pozorišnom studiju Maringotka, u dojučerašnjoj kapelici, u Klementinumu, Bosorku panji ZuzaneKočove., ta panji je bila u Daruvaru, a tog dana nije bila u Pragu, tog jutra je odletela u Sofiju. Kasno jedne noći, dok je padala kiša, čekao na tramvaj u jednom lokalu s bezbroj automata, došla tri momka i potezali do besvesti ručice dok nisu izvadili vrećicu bombona, neke kekse i jedan žilet. Vozio se avionom u Karlove Vari. Bio u Fialkinom pozorištu Na zabradli, na ogradi, i gledao pantomimu Blazni. Obilazio antikvarnice i tražio Nezvalove knjige, one predratne, ali ih nije bilo, nije bilo ni novih. Prisluškivao srce grada dok se brijao u jednoj podzemnoj brijačnici. Gledao jednog starca kako pretura po kanti za smeće na trgu. Gledao Prag sa zvonika crkve svetog Vita, peo se 202 stepenice. Fotografirao me prijatelj Jeronym na mostu Palackog, na mostu Legija, ispred Orloja, na Vaclavaku, pred pivnicom U Pinkasu. Razgovarao u restauraciji na Hradčanima s jednim panom vrhnjim koji je bio u Dubrovniku u zarobljeništvu kod nas, nisam shvatio kako. Bio je na izložbi Alojza Hoholača Drveni samorast, drveće i korijenje nađeno u šumi i bez intervencije, osim tu i tamo poktresivanja, balerine, zagrljaji, „oživelo drvo", takao se zove i kavana puna tih skulptura. Bio u crkvi pane Marije Snježne, u koliko još crkava. Bio u Betlemskoj kapli. Peo se na Strahov, naokolo po Petšinu, pored Zida gladi. Video potpis Jana Husa. Kupio fotogopiju stare gravire Praga, s detaljem Karlova mosta. U Divadlu za branou Otmara Krejča video Maškary z Ostende Mišela de Gelderoda i Kočku na kolejih Josefa Topola s Janom Ulrihovom. Kupio malo stakla i toliko knjiga da se carinik nasmešio. Hteo pronaći centarfora Kvašnjaka, ali nisam mogao. Kupio kožnu kravatu, crnu. Zavirivao u svaki ugao kuća u Zlatoj ulički, dok nisam dojadio. Gledao izložbu Karela Tajgera u knjižari Československi spisovatel. Dobio na poklon knjigu Jiržija Šotole s njegovim potpisom i gipsani odljevak starog praškog grba, od Jane. Stajao pred kućom u kojoj je rođen Egon Ervin Kiš. Video koješta u jednom sportskom muzeju na Maloj strani. Video jednu uličnu izložbu Ars limites ignorat, čitao knjigu utisaka: „Kupio bih nešto - košta li to išta," „Milouši, v patek a sobotu jsem volna, Boženka," „Majstore, bilo je to dobro ali nas još nisi dostigao," i imitacija Pikasovog potpisa. Izdirao se „nashledanou" kad bi mi neki Česi rekli nemački doviđenja. Pogađao se da kupim neke slike u jednom prodajnom salonu, ali nisam. Upoznao jednog taksi šofera, razgovarao s jednim tipom u Tatranu, jedna stara gospođa pitala me za dolare i šilinge. Jedne noići osetio drhtavicu da se vratim, ne znam otkud (ta drhtavica). Čeznuo da gledam „tatre" kako klize, crne, velike, na trgovima, na raskrsnicama, pored parkova, stravični jelenci, kao pred let. Lutao oko nekih novogradnji, sumornih, osetio kako vreme ide. Skretao sa puta, odustajao od namera na prvom koraku, kasnio. Prisećao se jasno, beležio bez povoda, zaboravljao. Zaželeo da još jednom dođem, a nisam ni otputovao. Bio u Pragu.
(Odlomak eseja)
Luka Šteković (Bileća 1935. - Virovitica 2011.) književnošću se počeo baviti u gimnaziji, a novinarstvom 1960. godine. Bio je urednik Vjesnika komune u Daruvaru, a od polovice 1968. godine bio je glavni i odgovorni urednik Virovitičkog lista. Prvu pjesmu objavio je 1953. godine u vinkovačkoj Našoj riječi, a zatim objavljuje u Virovitičkom listu, Poletu, Mladoj kulturi, Mladosti, Krugovima, Telegramu, Književniku, Reviji i drugim književnim listovima i časopisima. U Daruvaru je u vlastitoj nakladi 1963. objavio zbrku pjesama Znak, a pet godina kasnije zbirku Kuća sklona padu. S urednikom češkog tjednika Jednota Božidarom Grubišićem prevodio je češku poeziju i poeziju hrvatskih Čeha.
Ukupno je izdao deset zbirki pjesama, te uredio dva zbornika - zbornik pjesnika zapadne Slavonije Vrijeme začinjanja i Staze, te priredio antologiju Savremena poezija Hrvata u Mađarskoj.
Portret autora: Lj. R. Weiss
