Pivnica.net
Banner

Pivo u stihu i prozi

U Pragu, uz kriglu

Jovica Aćin   |   26.03.2014.     1913

U Pragu, uz kriglu

Bilo je to, verujem, osamdesete godine kada sam prvi put putovao u Prag. Išao sam  bih posetio jedan grob. I danas negde čuvam fotografiju spomenika uz tu grobnicu u kojoj su sahranjeni sin, otac i majka. Mene je zanimao sin, dr Franc Kafka. Bacio sam kamenčić na grob i izgovorio kadiš. Nije bilo baš sve pravoverno, ali ne mari - ni pokojnik nije bio neki ortodoksni vernik. Naprotiv. Oprostiće mi.

Od starog jevrejskog groblja išao sam pešice, studirajući ulice i iuće. Prema planu sam računao da se krećem put gradskog centra, ali sam, izgleda, zalutao. Takvi slučajevi mi se retko dešavaju, ali ne plačem ako se već dogode. Nađoh se u kraju koji nisam mogao da odredim tačno na karti.

Vi mora da mislite kako se ovde periferija ne drži najbolje, a središte se raspada, reče mi stariji čovek s blagonaklonim podsmehom.

Odmah sam zapazio da u tu pivnicu turisti ne zalaze, i to me je namamilo da sednem i zamolim za kriglu plzenjskog. Čovek mi je nekako bio poznat bog te pita otkuda. Možda je ličio na nekog. Ispostavilo se da on jedini od prisutnih, nekolicine Pražana i jednog točioca, zna dovoljno nemački da bih se sporazumevao. Pomogao mi je da naručim svoju kriglu. smestih se blizu njega, s molbom da mi objasni kako da stignem do Hradčana. Centar i periferija pava su tema, i ona nas tek čeka u zasedi, rekoh. Kako to mislite, upita me čovek. Bio je Čeh i po izgledu. Vedro lice, s naočarima sa žičanim poluokvirom, retka, sivkasta kosa očešljana prema čelu, obučen u somotske maslinaste pantalone, u košulji sa zavrnutim rukavima.

-Pa tako, fasade u centru i na periferiji nisu iste. Ni groblja nikada nisu u centru. I još mnogo štošta ukazuje da iz napetosti centra i periferije uvek preti katastrofa. A i pivo je uvek bolje i jeftinije na periferiji. Znam to po pivarskom mestu gde sam rođen i gde su nas pre dvestotinjak godina upravo Česi, pivarski majstori, učili pravom procesu.

-Vi ste moj čovek - reče mi. -Kažete da ste iz jugoslavije. Rođeni u mestu u kome se pravi pivo. I ja sam za pivo. Da je Hristos pričešćivao pivom, i vodu pretvarao u pivo, historija bi bila svakako drukčija. Bolja.

-Ne bih to znao, ali sam ubeđen da povesti o vinu možda nezasluženo pretežu, brojčano i dramatski, nad povestima o pivu. Ako zanemarimo istinu i vino, da li ostaje laž i pivo? Ali je pivo - komedija, a vino uglavnom tragedija? Eto, šta biste rekli o pitanju gubitka i zgoditka s obzirom na pivo?

-Znate, i ja ne samo da sam rođen u pivarskom mestu, nego sam pomalo odrastao u krugu pivare, baš u pivari. U njoj je moj otac bio upravnik, a moj stric glavno spadalo. O svojoj strini mogao bih da vam pričam čuda. Zahvaljujući tom vremenu, uvek sam na dobitku. Gotovo sve što imam...

Pošto je otpio i nadlanicom obrisao tanke usne, moj neočekivani sabesednik nastavi:

-Sve što imam u sebi, sagrađeno je u tom vremenu, na mojim pivskim godinama.

-U mom slučaju stvari ne stoje tako presudno. No, nisam bez uspomena. radio sam u Pivari mesec dana tokom leta, skidao pune boce s trake, smeštao ih u pasterizator, iznosio ih iz pasterizatora, dok bi poneka s lošim staklom pucala od pregrejanosti. Mirisalo je. Ponekad sanjam taj miris mladog piva. Od zarade putovao sam na more, s nezaboravnim mirisom u nozdrvama. On je trajao čak i pod navalom primorskih dahova. Polako sam razgrtao sve miise koji su mi se skupljali i međusobno se prepokrivali, i uvek iznova dopirao do njega. kad god pijem pivo...

Bez predaha ispio sam kriglu do dna. Onda i ja obrisah usta nadlanicom.

-Opsećam se tog zaturenog mirisa. Svaki gutljaj me onda podmlađuje. To je dar od piva. jedne nedelje sam međutim, dve tri godine posle mog sezonskog rada u Pivari, zakazao sastanak degvojci pred kapijom Pivare. Dan ranije sam s prijateljem biciklom došao u gradić, pedesetak kilometara severno od mog mesta. Tamo smo prespavali i popravili gumu koja je pukla na njegovom biciklu. I točak je bio iskrivljen. Naleteo je na traktor odpozadi. Sutradan smo se stuštili na vreme da bih ja stigao do moje Pivare, na Žitnom trgu. Trg se baš tako zove, Žitni. nekada se tamo trgovalo žitom. Ta vožnja je bila kao kada dete odrasta, kao ritual: kad otpijemo i obrišemo se rukavom. Ispršen ili pognut, s košuljom punom vetra, jurio sam na sastanak.

-Zamišljam vaše uzbuđenje, mada mi se čini naivnim. Hoćete li još jednu kriglu? - pita me moj praški gospodin.

-Djekuju. Ako plaćate moju priču, plaćate je skupo. Tako se samo kaže, jer prihvaćam. Zaista nikada ništa niste izgubili u vezi s pivom?

-Izgubio sam možda ponekad svest, izgubio am možda i život, ali ne ovaj, već neki koji, izgubljen, nikada neću ni upoznati.

Lepe glinene krigle, sa ugodnim uškama, točilac s pripasanom keceljom stavi na sto. Odmah se maših. Opet sam jurio, kao nekada iz Kikinde.

-Also, gospodine, nećete zakasniti, kao što, pretpostavljam, niste zakasnili - Čeh se opet blagonaklono osmehnu - ni na ljubavni sastanak kod pivare. Nećete zakasniti ni ovde, do centra ići ćete samo pravo.

Njega to ne zanima. I nije neka piča, čak nije ni smešna. Osim što je pamtim, ni mene ne zanima. ne zanima me šta je prošlo, i time sam se ponosio kao vrlinom. Jedino želim ono što će biti. Kako vreme odmiče, a ja i dalje jurim, vraća mi se sve mimo čega sam projurio.

-Grešite - rekoh, i ja a željom da krenem. _Nisam stigao.

-Niste stigli?

-Nisam stigao na sastanak pred kapijom Pivare. Zakasnio sam jedva nekih pola sata. nje nije bilo. Nisam zbog toga žalio, ne žalim ni sada. Izgubio sam nešto što nisam ni imao. A da sam dobio, da sam stigao, da smo se makar još jednom docnije videli, da sam joj kazao da hoću s njom, izgubio bih život koji sam potom upoznao. izgubio bih i onaj miris piva koji je bezmalo istovetan sa ukusom piva, neopisiv, ali utešno opor, sladak kao zagoreli život.

-Ako sam vas dobro razumeo, zgodno rečeno, ali najbolje bi bilo, i moje popodnevno vreme ističe, da vam pokažem onaj pravi put - govorio je gospodin ustajući, dok sam se ja ponovo, sa izvesnom jezom, upinjao da se setim na koga liči. Bio je donekle poguren.

Da, znam! U Pragu sam, a mislim jedino na Kafku! Ima i drugih. Moj sabesednik ličio je na fotografiju, jednu od onih koje čuvam u svom uredničkom albumu omiljenih pisaca.

-O pitanju života uz pivo bolje bi govorio - rekoh gledajući čoveka ravno u oči - jedan Hrabal. Znate Bohumila Hrabala?

U njegovim sivoplavim očima, iza stakla, blesnu vesela iskrica.

-I da su apostoli pili pivo a ne vino, magarica ne bi bila bela nego crvena. Ali, zaboravljate na Kafku. On bi bio najbolji kada je reč o kašnjenju i lutanju. Ni sva piva nisu od iste vrste.

Izišli smo i on mi je pokazivao put.

-Prva levo i samo držite sve vreme tu ulicu, i nema greške. Njome je često na posao, u Osiguranje, išao gospodin Kafka. Znate za Franca Kafku? Trebalo bi negde u njegovim Dnevnicima da bude mesto o pivu, opitanju nekog lovca, koga, ni živog ni mrtvog, neprestano poje pivom. Ili je uz nešto drugo, treće. Ali, svakako, pivo, pivo, i centar i periferija. Moje poštovanje!

Priča U Pragu, uz kriglu objavljena je u knjizi Dvestopedeset godina zrenjaninske pivare, Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin, 1995. Prenosimo je u čast stote obljetnice rođenja genijalnog autora Bohumila Hrabala, koja se obilježava 28. ožujka.

Jovica Aćin (Zrenjanin, 1946.), pripovedač i esejista, svojevremeno je primajući nagradu za esejistiku Sreten Marić izjavio da je uveren da živi svoje eseje. Nagrađena je bila njegova knjiga Goli pripovedač koju je objavila Književna opština Vršac. Prošle godine je Službeni glasnik objavio „još ponečim dopunjeno" izdanje ove knjige u kojoj, Aćin pripovedač, po svom dobrom starom običaju, voli da „izvrne stvari". Tako u ovoj knjizi možete pročitati priču koju će vam ispričati sama knjiga Ušće Okeana. Da, zbirku pod tim imenom objavila je prošle godine Geopoetika, ali je Aćin pomislio: zašto bi samo on morao da piše, zašto ne bi i sama knjiga priča ispričala šta ima da izjavi o svome piscu i sebi.

Pored nagrade Sreten Marić za eseje, koji su za njega „pogled na drugog iz srca", za priče je dobio i sledeće nagrade: Andrićevu, Vitalovu nagradu Zlatni suncokret, pa nagrade Todor Manojlović, Dušan Vasiljev, Stanislav Vinaver...(Izvor: Novamisao.org)

Komentari


Podijelite ovaj članak




ArhivIzreke o pivu

Pravila određuje onaj tko stoji za točionikom.
Murphyjev zakonik, Midov zakon

Nacrtaj mi krigl








Najnovije iz kategorije Pivo u stihu i prozi