Super rifle
Nećeš valjda iću i školu kao kakav dripac - odlučna je bila majka.
Čovjeka koji je radio u Varteksu također su zvali Varteks. Stevo Varteks. Kao Džems Bond. Bio je vješt trgovac i za tili je čas pultom razbacao bale najrazličitijih boja i dezena.
Evo - pa nek mali bira. A mali ostao na pragu i gleda nekud u stranu. Majka opipa rukama tkaninu, da osjeti kakvuću. Da se ne gužva. Otac gleda malo u mene, malo u Stevu Varteksa, malo u majku.
Ma, znam ja, prekine agoniju trgovac. Mali bi radije htio nešto ovakvo - i izvuče s police nekoliko indigo plavih traperica. Današnja mladež je luda za ovim.
Pošto su, pita majka. Ma dogovorićemo se, mudri će trgovac. Može i na dvaput. A, ne, ne - samo pitam - ne da se stara.
Što ću sad, pomislih. Pa neće mi valjda kupiti te usrane super rifle, jedine farmerke koje je varaždinska tvornica tekstila proizvodila. Bile su one, istina, od čvrstog tkanja, duplo štepane i s jakim ciferšlusom... Ali kroj! Model!
Stevo Varteks ih je već bio spakovao i kao po crkvenom zvonu udarao u svoju metalnu kasu veliku kao pola pulta. Znači, pomislih, moraću birati između kuge i kolere.
Pa kako ću u tome u školu? Mogu se možda vući uza zid da prikrijem kao džep golemu etiketu "Super rifle". Ili da je otkinem. Mada, ne bi vredjelo. Taj stil je bio neponovljiv. Normalna djeca nose Levis. Ili Lee. u najgoru ruku Wrangler. A onda se ja pojavim u super riflama. Kao super Mario. Koji blam!
Morao sam dakle birati između razočaranosti i nezahvalnosti. Prvi put.
Poslije se poženilo, djecu izrodilo, unuke podobijalo.
Deda, kaže mi onaj stariji, kupi mi za rođendan Ronaldov dres. Ali onaj pravi. Iz zadnje Realove kolekcije.
Otišao ja u "Varteks", ili kako se sad sve te prodavaonice ne zovu. Desetine različitih dresova. S kojih se smijulje Messi, Ronando, Modrić...
Ali samo je jedan bio onaj pravi.
