Sedamdesetih godina XIX veka,u Subotici su postojale samo dve kafane da bi do početka novog veka bili otvoreni mnogi lokali. Od sirotinjskih mehana, kupleraja, kabarea, do elitnih restorana. Od 1912.godine, u podnožju Gradske kuće (danas MC Dolands) bila je Gradska kafana sa baštom ispred, ograđenom kovanom ogradom.
Luksuzni entreijer i separei u crvenom baršunu, bili su mesto za građanski stalež. Na nesreću, secesija je bila poslednji od klasičnih stilova u praskozorje dvadesetog veka i Moderne, gde će dominirati svedenije forme i dizajn. U decenijama koje su sledile, secesija je smatrana dekadentnom i gotovo bezvrednom. Tako su nestali svi ovi sjajni enterijeri, a nije moralo tako da bude.
Međutim, kod nas je to imalo i jednu ideološku komponentu. Posle rata, mladi SKOJevci, u želji da se obračunaju sa buržoaskom zaostavštinom, izbacili su mermerne stolove kroz izloge Gradske kafane i demolirali je.
40 godina kasnije, Dragutin Karlo Letić, urediće svoj novi kafić PAPILON, potpuno u maniru stare dobre secesije i to tako uspešno, da je taj enterijer postao zastićeni spomenik kulture. Majstor iz Sente, koji je stvorio taj enterijer, pre toga je radio crkvene oltare i ornamente a PAPILON mu je prvi „svetovni" rad ali i poslednji, jer se nakon toga preselio u Večna lovišta.
Ali, vratimo se u vreme socijalizma. Nestali su luksuzni lokali i noćni barovi ali nije kraj sveta. U kafanama je veselo a najveća zvezda je Nestor Gabrić, koji je postao legendarni interpretator srpske izvorne pesme, sevdalinke i dr. Omladina se skupljala u Loydu i Spartaku.
Posle nestanka Loyda, mesto bašte, tu je parking hotela Patrija. 1992. godine, srušena je nadstrešnica da bi se gradila „Dafina". Tada se još jednom pojavila uspomena na stari Loyd.
Vreme je prolazilo, oni krajevi Jugoslavije koji su imali razvijeniji turizam, sve više su dobijali moderniji izgled lokala, dok je kod nas stvar stojala u mestu. Poznati restorani postaju expres restorani a otvaraju se i mala mesta zvana BIFE (Bufet), za piće s nogu. Enterijer je po pravilu krajnje minimalistički, nema muzike, samo stolovi za stajanje. U centru grada žive život krajnje opskurni lokali: Tri Jelena, Tri šešira, Crna mačka, ...U VIRAG-u ordiniraju seksualne radnice najnižeg ranga. O lokalu Tri jelena pisaće sve Jugoslovenske novine posle famozne „Naci punk afere", mada se zbog toga danas niko ne bi ni osvrnuo. Afera drma i poznati restoran Abraham, zbog kerećeg mesa.
Onu pravu slavu stekli su: Bela Lađa, Zagreb, Beograd , Spartak, Elza, Borac...Najbolja situacija je na Paliću.
Sedamdesetih godina, izbledela je slava i tih kafana. Samoupravni način privređivanja, u ugostiteljstvu znači mrzovoljne konobare, odsustvo entuzijazma za valjanim enterijerom, originalnom kuhinjom ili ponudom. Čuvena kafana Beograd, u kojoj je gost 1960. godine bio i Tito, do pola je pretvorena u ekspres restoran a ostalo se ofucalo i požutelo.
Mlađi svet je vapio za onim modernim lokalima sa espresso kafom, muzikom sa sterea, kako su to u zagrebačkom žargonu prozvali - KAFIĆI.
Nije da nije bilo volje ali je za privatnu inicijativu bilo bezbroj administrativnih prepreka i teškoća. Prvi pravi kafić u Beogradu otvoren je tek 1979. godine (Zlatni Papagaj). Prvu piceriju u Subotici dobili smo 1977. (Stara pizzerija), prvi kafić je u Subotici otvorio bokser Dragan Vujković (GAGA, kod hemijske skole) 1982.g. A onda, od 1984. godine, kao pečurke niču barovi, kafići, pizzerije...Taj Bel epoque subotičkog ugostiteljstva, potrajao je do kraja osamdesetih i doveo u to vreme naš grad na glas, da je najintenzivniji noćni život u celoj Jugoslaviji baš tu. Što je najlepše , radno vreme uopšte nije bilo ograničeno.
Tako su klasični bircuzi polako isčezli do kraja devedesetih. Poslednji koji je nestao, zvao se „Dve krigle" (u Drapšinovoj) i u izlogu je bila velika plastična krigla (BIP) i groblje crknutih insekata.
1975-1985. skoro sve kafane su imale bar jedan fliper a onda su ih zamenili stolovi za američki bilijar, koji su stigli krajem osamdesetih. Prvi hamburger se pojavio 1984. godine u Borovo ulici (ćevabdžinica Sarajka) a prva pekara koja je noću prodavala burek je bila kod Hitne (ne Spartak vec kod pumpe) 1983. godine. Neverovatno zvuči danas, ali pre toga se burek u gradu mogao kupiti samo do podne. Omladina je šezdesetih i sedamdesetih, posle izlaska išla u stanični restoran da jede - pihtije. To se moglo naručiti u sitne sate i svi to čuvaju u lepoj uspomeni (žal za mladost ?). Omiljeno mesto omladine 1980 -1984. bio je Agros (ispod gradske kuće), jer su i oni imali „moderniju" klopu kasnije nazvanu fast food : pizze, „mrvice iz guzice", palačinke...
Svi slavni stari restorani, bircuzi i mijane, priče su za sebe. Prošli su dug put od slave do jadnog stanja. Ono što je zajedničko većini, to je da nisu više bili ni malo otmeni. Nisu to bila mesta gde bi mogla da izađe jedna dama. Bilo je finih mesta ali su kafane, posebno one po kvartovima, često bile na lošem glasu. Bila je to muška institucija.
Preuzeto s portala Grad Subotica
