Pivnica.net
Banner

Pivo u stihu i prozi

Provincijalac

Momo Kapor   |   26.02.2014.     4563

Provincijalac

Bilo je tako lepo s glavom na stolu, tako bezbedno... Razlivena pivska pena po mermeru caklila se pred njegovim očima kao zapenjena paučina. Male bolne scene nadimale su se i rasprskavale poput mehurova od sapunice. Puf! Paf! Nema više. Nečija dlakava ruka obrisa sto. Promeškolji se i zamisli da je čuveni pevač u bašti hotela "Evrope". 

Lina Koen je sedela sa svojim udvaračima - a on sam i potpuno u crnom (crna košulja, crne pantalone, crne cipele, sve crno sem srebrne kopče na kaišu) silazili sa podijuma među stolove, vitak i ukleto bledi princ, kome ne ostaje još dugo da živi - to, naravno, svi znaju - prate ga pogledi puni divljenja i sažaljenja dok peva u mikrofon "Džoni gitar".... Lina zna da ne može da bude s njim, a opet, vidi koliko ga drugi vole i žele, koliko je sam i koliko pati...
- Hej, gdje stanuješ? - urla mu žena u uho. - Gdje da te odvedemo? Ne možeš ovdje ostati... Zatvaraju!

Samo se smešio i umirao, umirao...

Sad je bio osuđenik koga vode na streljanje. Svi znaju da nije kriv, ali niko ne može da mu pomogne, jer tako su se nekako zaplele okolnosti. Ruke su mu vezane na leđima, bela košulja razdrljena, činovi potrgani... Malo hramlje zbog mučenja koje je hrabro podneo. U masi sveta kroz čiji špalir prolazi prema zidu u dubini, Herceg vidi Linu Koen i čuje njen krik: Lina ga moli da joj oprosti!  Nastavio je nasmešen svoj hod ka streljačkom stroju ili vešalima - još nije mogao da se odluči šta manje boli! Neki vojnici plaču! Odbija sveštenika! Tako mlad, a opet potpuno sam u gomili koja žali njegovu mladost...

Po vlažnom stolu pokuša krajnjim naporom da napiše svoju poslednju poruku: "Zabranjujem Lini Koen da bude na mom pogrebu..." Ali nikako nije išlo. Slova su se sušila i iščezavala. Kao da mu je neko povadio sve kosti, kao da je Lina Koen najzad ispustila konce u kojima ga je godinama držala i oživljavala kao kakvog lutana, pa se skljokao beživotan - ispunjen starim krpama, slamom i nemoćnim samosažaljevanjem. U jednom trenutku opet je video Linu!  Pokušavala je da se probije kroz kordon narodne milicije. Nasmešio se zadovoljno u svom elegantnom crnom kovčegu bez ikakvih ukrasa.

-Hej, gdje stanuješ? Čuješ li me? - urlala je i dalje žena.

- Ne možeš ovdje ostati, budalo!

Čuo je dobro šta mu viče, ali nije mogao ni reč da izusti, baš ništa.

- O Gospoda ti Boga, šta ćemo sada s njim?

- Odvedi ga sebi! - reče kelner, izvlačeći tanjurić ispod Hercegove brade- - Ovde će se smrznuti... Bogami hoće!

Zatim su se svi nekuda razišli. Žena ga je vukla preko nekog mosta,  pa uzbrdo, pa uzbrdo... Šaputala mu je neprestano na uho:

- Hajde još samo malo! Hajde, dečko! Lijevom, pa sada desnom -moraš, moraš! Hajde, ti to možeš,  je l'da? Hopla! Hop! Tako...

Pokušao je da je nadmudri i da zaspi na drvenim stepenicama, gdje je bilo baš ugodno.

Skupio je svoj zimski kaput oko sebe i lepo se namestio, ali žena mu nije dozvolila da tu ostane, podigla ga je na noge i gotovo unela u nešto tamno i hladno.

Trudio se da bude što učtiviji. Neprestano je ponavljao: "Molim! Hvala, gospođo, ne, ja zaista moram... Vi ćete razumeti? Mislim, ja ću se već revanširati! Najlepše  hvala, zaista se ljubazni!...Samo posle vas!"

Iz romana Provincijalac, Znanje Zagreb 1976.

Momo Kapor (Sarajevo 1937.- Beograd 2010.) srpski pisac, slikar, novinar, scenarist. Gotovo čitav život proživio je u Beogradu, gdje je i umro. Godine 1961. diplomirao je slikarstvo, a 1975. godine objavio svoj prvi roman Foliranti i od tada je pisanje bilo njegov osnovni životni poziv. Slijede romani Provincijalac, Ada i mnogi drugi, od kojih su Una i Knjiga žalbe ekranizirani. Napisao je mnoge scenarije za televizijske emisije i filmove, a najpoznatiji mu je scenarij za film Valter brani Sarajevo. Kaporova su djela prevođena i na francuski, njemački, poljski, češki, bugarski, mađarski i švedski jezik, a uz njih su odrastale generacije mladih u svim dijelovima bivše Jugoslavije. Matična izdavačka kuća bila mu je zagrebačko Znanje, a najviše knjiga objavljeno je u mega uspješnoj biblioteci Hit, kod urednika Zlatka Crnkovića. Jednom je jedan kritičar napisao da Momo Kapor piše tako dobro, a bi mogao biti - strani pisac. Na kraju je to i postao. Ne samo strani pisac, nego i omraženi, nepoćudni, nepoželjni. Naime, kada je počeo rat Momo Kapor je od predstavnika 'proze u trapericama' postao promotor 'literature u maskirnoj uniformi'. Tijekom rata kao kolumnist Politike i JAT-ove revije ispisivao je svoje teze o ratu, srpstvu, Beogradu i „perfidnom Zapadu". Bio je, navode, jedan od aktivnih promotora 'borbe za stvaranje i održanje Republike Srpske', a takvim svojim djelovanjem sam je sebe pretvorio u personu non grata i u Sarajevu i u Zagrebu - zapravo najvažnijim gradovima svoga života.

Komentari


Podijelite ovaj članak




ArhivIzreke o pivu

Svi putovi vode do točionika.
Murphyjev zakonik, Stara istina

Nacrtaj mi krigl








Najnovije iz kategorije Pivo u stihu i prozi