Moje pivsko iskustvo

Priča o pivu

Ivica Ćosić Bukvin   |   12.05.2009.     8494

Priča o pivu
Tavan, veliki šokački praužitnički, graničarski. Do njega manji, skučeniji, al’ i mračniji, tajanstveniji, tavanac. S tavana se malim listvicama pušćaš dole na tavanac od podruma. Dalje u istoj duži i visini nastavljale su se komorice (vajati), kiljeri, kačare, drndolače i šupe. A avlija cigljom patisana (‘di su kola išla i sičmice slagana). Nije se džaba reklo u selu “ne mora sve bit’ ko kod Bukvini”.
Sve je to polako nestalo s razamrćem muški članova familije. Kad se Soka (Sofija) Bukvina svukla iz časni’ sestara i nakon nikoliko godina došla natrag kući mami i dadi (kasnije se udala u Jerkovu kuću) slabo je šta ostalo od velike Bukvine zadruge. (Bukvina zadruga se većinom razamrla za vrime kuge 1878. godine, kad je 12 članova pomrlo.) Sve ono šta je ostalo od nikad bogate zadruge za mene je bilo vridnije od zgrada i tećije. A to su stare stvari na tavanu i tavancu i priče o njima. Od mali’ nogu volio sam vrndat i penjat’ se na tavan. Sate sam tamo u proliće i jesen provodijo, gledajuć’ i proučavajuć’ stvar po stvar, komad po komad. Kad sam malo odvrk’o počeo sam i ispitivat’ dadu Tunju i baku Lizu (zvanu majka) te i druge ukućane (bilo nas je dosta do 1960., dok se nismo počeli rasipat’) šta je šta od stvari na tavanima. Tako sam ispitiv’o o tabrikama (stubrikama), stupkama raznim i svem’ ostalom, a najviše alatima, za drvo i još koječemu drugom (za tkanje, snovanje, tučenje lana i konoplje). Dada je često znao reć’: “Da je sad baba Soka živa ona bi to bolje znala, za čega je to i to.”
Nažalost umrla je ta učena žena (za ono vrime) iste godine kad sam se rodio. I tako godinama: “dada, šta je ovo, a šta je ono?”, “majka, za čega je bilo ono?”. Dva didaka, Mija i Steva, imala su zanimanje za nešto drugo (mama Katica se bavila s kućom i snama dicom). Prvi je volio k’o i svi Jerkovi (u mladosti) nešto oko tehnike i strojeva, a kasnije pod starost volio i popit, seljački pos’o nije ga baš puno zanim’o. Drugi k’o da mu je bio brat (njemu je bio očuv i nadživio ga), nije volio zemlju, samo lov, ribolov, druženje s gospodom i kartanje. Svojevremeno je bio čuveni raubšicer (ranit je prilikom jednog lova u livu ruku, dok je njegovom posinku šumska terezina zdrobila nogu ) do smrti je divanio stalno o šumi, šumarima i krivolovu. Tako su u kući jedino moja baka i moj dada prinosili priče i predaje na nas ukućane.
Sve vam ovo pričam radi one jedinstvene priče o nikim stvarima s tavana i tavanca, a koje nisam nikad i nigdi na drugom mistu čuo. Tako sam bio veoma zadovoljan s pričama i objašnjenjima mog dade o stvarima s tavana. Sve dok jednog dana nisam priš’o na proučavanje stvari s tavanca. A tamo, Bože sačuvaj, svega i svačega. Prvo mi za oko zapeo veliki ćup. Bio je toliki da je malo dite bez brige moglo stat’ u njega, zavuć’ se. Ćup je bio zemljani, s velikom trbušastom sredinom, ravnim velikim dnom i velikim mračnim otvorom, na nešto užem vrhu, bio je bez ručki. Ti’ dana sam sve češće iš’o na tavanac, gled’o ćup i proučav’o ga. Bio je opleten žicom, al kak’om žicom, kovanom. Pitam se zašto je opleten, onako na uzlove, i vidim. Na par mista je već odavno napuk’o. Mislim si: “ej i oni cigani koji su iskovali žicu mora da su davno nestali, al’ ćup je zbog nji’ove žice ost’o”. Tražio sam ti’ dana poklopac, mislio sam da bi trib’o nigdi bit’ okolo njega, i ostali manji ćupovi su imali, sve sam uokolo prirond’o, al’ poklopca ni od korova.
Mjesto okupljan ja vrbanjskih pivopija Veliki bircuz u vrijeme velikih poplava sredinom prošlog stoljeća
Dugo vrimena nisam se uopće pit’o za čeg’ je služio taj veliki sud. Mislio sam ćup k’o ćup, pa šta. Nakon nikog vrimena pođem se pitat’ za čeg je bio. Voda se nije nosila, bio je velik i bez ručki. Simenje kojekak’o nije se spremalo, nije im’o poklopac (a bolje gledajuć’ vidlo se da na njem nije nikad ni bio), za simenje su bili uborci, tabrike i ambar, al’ vaki ćup ne, manji da. I ondak jednog dana pitam dadu: - Dada, je l’ ti znaš za čeg je bio onaj veliki ćup opleten kovačkom žicom”. Njegov odgovor toliko me iznenadio i začudio da nisam mog’o doć’ sebi od iznenađenja. Odgovori mi, mrtav ‘ladan, k’o iz rukava, od fajerca: - Tu su naši stari Bukvini pravili pivo. - Nisam znao šta da kažem, već samo: - Pivo pravili, daj nemoj, ‘ko ti je to rek’o. - Dada lagano nakrivljujuć’ šešir veli: - Baba Soka, a njoj njezin dada Iva i didak Mija (prvi rodit 1855., drugi 1824.). - Pitanjima nije bilo kraja. Glavno pitanje je bilo: - Reci mi, je l’ ti ispripovidala kako su pravili pivo. - Dada mi kaže: - Valjda znaš da sam više bio kod babe Soke neg’ kod oca, imala mi je vrimena i o tom divanit’.
Znao sam da su graničari svašta radili (sadili dudove zbog svile, sijali rižu, palili potašu itd.), al’ da su pravili pivo nikad čuo ni pročit’o. I dada mi ispriča do kraja o pivu i ćupu. - Rekla mi je baba Soka da su to ‘vako radili: dobrano bi zdropili ječam u kašu na ručnom žrvnju (ne samlili) i metnili u ćup određenu količinu, ondak bi dodali ‘melja (hmelja) i nasuli vode. Ćup su zatvorili s umisitom glinom i to tako da fino zabrtvi. Posli tog su ćup zakopali u torinu (đubre) konjsku i kravlju (zbog sagorjevanja i stvaranja topline) da ta smjesa na toplini provrije. Nakon nikog vrimena su ćup iskopali i otvorili i pivo razlili. (Nakon kol’ko vrimena?) Zbog vrenja sve osim piva nataloži se na dnu, a pivo fino pliva gore i pjeni se. - Na kraju otac reče: - Eto tako su i njoj kazivali njeni stari. - Mislim ja sebi: “Pivo se u tom ćupu nije sigurno pravilo stotinu godina, možda zadnji put 1875., kad se babi Soki rodio brat Leopold. Kažu kad se rodio Leporda ondak je didak Iva (njezin otac) puc’o iz topa (veselje zbog muškog potomka nije dugo potrajalo, umro je u kugi 1878. godine).
Moždak je i didak Mija pravio pivo i častio sve razdionike i kumove Ivičine kad se rodio i ženio didak Iva, to je sigurno bio taraban od nedilju dana. Il’ je zadnji put pivo iz ćupa točito kad se didak Iva vratio ranit’ s ratne batalije na Mađarskoj kad je iš’o s Jelačićom k’o kaplar (‘di se nisu Brođani naročito pokazali). Sigurno je potegnijo dobar gutljaj iz kepčije od razočarenja što su lošo prošli kod Ozore i dopali robstva. Otac njegov Đuka (moj askurđel) kradom je od laćmana  sigurno napravio bečku piva u ćupu da dočeka svog sina živog s Mađarske batalije i sramnog robstva.
A onda zanešen svim tim razmišljanjima čak i o tom “‘ko li ga je tako udario da je skoro puk’o, pa je uvezan žicom”, popnem se jednog dana na tavan, “a ćup – rasp’o se, rasp’o se od starosti i isušio iz sebe i poslidnju kap piva”. S vrimenom je nest’o i on i žica, sve osim priče i jednog komada žice, od koje je pokojni otac napravio kuku za meso. A tako i ide, pivo i kulin idu zajedno, uvik volim na tu kuku obisit’ kulin i ispričat’ priču za svinjokoljskom večerom o pravljenju piva kod Bukvini’ i drugi’ stari’ graničarski’ zadruga u Vrbanji.
 
 
Upotrijebljene tuđice, stare i ikavske riječi vrbanjskog govora:
praužitnici, graničari koji su stekli određena prava zbog vojne službe u austrijskoj carevini (u ovom slučaju Šokci)
vajat (tur.), manja prostorija u sklopu dvorišnih zgrada (kućar)
tećija, stečevina
vrndat, tražiti, ispreturati
odvrći, odrasti
raubšicer, krivolovac
uborak, drvena okrugla posuda za žitarice
razdionici, , oni koji su se izdijelili iz zajedničkog kućanstva
askurđel, šesti predak, prašukundjed
batalija, bitka
bečka piva, mjera za pivo, burence
 
Ivica Ćosić – Bukvin rođen je u Vrbanji 1954. godine od oca Antuna i majke Katice, rođene Bradić, u srednjestojećoj seljačkoj obitelji. Od 1971. pa do danas aktivni je društveni i politički djelatnik, jedan od pokretača i obnovitelja KUD-a Posavac, urednik mjesnog lista Tena. Osnivač je i višegodišnji aktivni član vrbanjskog ogranka Matice hrvatske, član Vrbanjskog kulturnog kruga, Sokolskog drušva u Vinkovcima i jedan od osnivača HSS za područje Županje i Vrbanje. Suradnik je niza listova i radio postaja, suosnivač likovne kolonije Rabra, sudionik više znanstvenih skupova, autor više izložaba i suradnik na nizu znanstvenih projekata. Amaterski proučava povijest Vrbanje i okolice, a prikupljene dokumente objavio je u desetak knjiga, među kojima je i knjiga Priče iz šume i sela, u kojoj je zabilježio zanimljiva i uzbudljiva svjedočenja o vrbanjskim događajima i običajima. Među ostalim i o kuhanju domaćeg piva.

Komentari


Podijelite ovaj članak




ArhivIzreke o pivu

Da Bog nije htio da pijemo pivo, ne bi nam dao trbuh.
Narodna izreka

Nacrtaj mi krigl

Azzarello-Risso - 100 bullets-10_9.jpg
Azzarello-Risso - 100 bullets-10_9.jpg





Najnovije iz kategorije Moje pivsko iskustvo