Pivo ladi, dušu sladi

U posljednjih pola stoljeća i više na prostoru regije nema generacije koja nije s užitkom pratila Politikin zabavnik i učila iz njega. Evo ovaj novi naraštaj mlađarije može iz Zabavnika naučiti ponešto i o pivu. U kolovozu 2011. objavljen je ovaj tekst koji objavljujemo danas, na dan kada Zabavnik slavi 74. rođendan.

Pre nekih devet hiljada godina, u oblasti oko Eufrata i Tigra, neko je pomešao vodu i ječam i ostavio ih da stoje. Nekoliko nedelja kasnije, jedan srećni žitelj Mesopotamije prvi je okusio napitak, danas svim poznat kao pivo.

Pojedini arheolozi i drugi naučnici smatraju da su u toj oblasti seljaci još u neolitu (razdoblju koje je počelo devet i po hiljada godina pre naše ere) gajili pšenicu, pirinač i duge žitarice od kojih su, mnogo pre nego što su počeli da mese hleb, uveliko pravili pivo. Pošto su se brzo pokazale blagotvorne osobine ovog pića, daleki preci čoveka potrudili su se da obezbede što bolje uslove za prinos žitarica. tokom narednih vekova, pivo je odigralo veliku ulogu u pronalasku pluga, zaprežnih kola, sistema za navodnjavanje.

U starom Egiptu pivo je imalo tako veliku vrednost da se koristilo kao sredstvo plaćanja. radnici koji su podizali piramide u Gizi dobijali su nadnicu u ovom napitku. Računa se da im je dnevna plata iznosila između četiri i pet litara piva. To bi značilo da je Keopsova piramida, ako se vrednost izrazi u pivu, koštala 231.414.717 galona piva (jedan galon iznosi oko 3,8 litara).

U tim davnim vremenima nisu samo muškarci pili pivo, radile su to i žene, ali i deca. naravno, to nikako ne znači da su Egipćani, kao i ostali drevni narodi, po ceo dan bili pijani. Pivo je tada više moglo da se uporedi s veoma zdravim i hranjivim napitkom s veoma malim procentom alkohola. I, što je još važnije, ono je služilo i kao neka vrsta prirodnog antibiotika koji je bio sadržan u žitaricama od kojih se pravilo pivo.

Ovaj napitak, kao izuzetno važan dodatak hrani, odigrao je presudnu ulogu i tokom čitavog srednjeg veka. Umesto da piju vodu, koja je tada bila puna bakterija i ko zna kakvih sve ne zaraznih klica, srednjevekovni stanovnici naše planete zalivali su se pivom, uglavnom spravljenim od prokuvane vode. Treba ponoviti, napitak je i u tom razdoblju sadržavao malo alkohola, pa je nesmetano mogao a e pije, jer se znalo da od njega čovek ne samo da neće da se napije, već će mu on pomoći da unese neophodnu dozu tečnosti da ne bi dehidrirao.

Pivo je bilo značajno i doseljenicima koji su stizali u Novi svet. Ostalo je zapisano da je 1628. godine, na lađi kojom je u Ameriku stigao Džon Vintrop (1587.-1649.), engleski puritanski advokat, zaslužan za stvaranje naselja u Masačusetsu, u utrobi broda dovezao i „42 tone piva", što je otprilike dvanaest hiljada galona. A Kad su se zalihe istrošile, ti prvi naseljenici bili su dovoljno pametni da ne počnu da piju vodu, već su polja zasadili žitaricama od kojih su, između ostalog, mogli da naprave nove količine ovog napitka.

Kad su se stekli uslovi za stvaranje industrije, i ovo razdoblje u životu čoveka nije moglo da prođe bez piva. Naime, ma koliko se verovalo da je Henri Ford (1863.-1947.) proizvodeći čuveni model automobila poznat kao Ford „T", napravio revoluciju prvim pokretnim trakama u fabrikama, sve je više onih koji tvrde da su radnici, otvaranjem novih pogona u velikim halama, s novim mašinama, masovno dobijali posao u velikim pivarama.

Majkl Džozef Ovens (1859.-1923.), duvač stakla iz Ohaja, smišljao je kako da snabde proizvođače piva. Do 1912. godine izumeo je mašine koje su za jedan minut mogle da naprave pedeset staklenih boca, puno brže nego što je mogao jedan čovek da postigne duvanjem stakla.

Ubrzo su i drugi industrijalci nastojali da podražavaju Ovensove „brze trake" i da, izumom nekih drugih mašina, omoguće ne samo bržu proizvodnju, već i obezbeđivanje posla za što više ljudi. Nije, naravno, bilo zanemarljivo ni što se dobijao mnogo jeftiniji proizvod od onog do tada ručno spravljanog.

I, da se vratimo na početak priče. Koliko je pivo bilo važno, dokaz je što se našlo u Hamurabijevom zakoniku, jednom od prvih u pisanoj istoriji čovečanstva. Hamurabi (1729. - 1686. p.n.e.), vavilonski kralj, dao je da e na kamenim pločama, klinastim pismom, ureže i sledeći tekst:

„Pivo ne sme da sadrži previše vode i ne sme da se prodaje po suviše visokoj ceni."

U Hamuabijenom zakonu dalje stoji da u pivnici žena može da toči pivo, ali ne sme da dođe kao gošća, a ako ipak dospe u krčmu da bi pila, mora da se uhapsi i spali. A ako gosta vara i ukida mu na težini namirnica ili ako toči loše piće, treba je pozvati na odgovornost i, utvrdi li se da je kriva, baciti je u vodu.

Veruje se da je na evropski kontinent pivo stiglo s keltskim plemenima, koja su nadirala iz Azije, verovatno u prvom milenijumu pre naše ere. U tim vremenima pivo se pravilo s dodatkom šećera, ali bez hmelja, pa je napitak bio prilično neukusan. Zato su se u pivo dodavale različite trave, pelin, glog, šafran.

Prepoznatljiv, gorak ukus pivu daje hmelj koji se dodaje pri vrenju, a među prvima počeli su da ga koriste u pojedinim manastirima u Nemačkoj, u razdoblju od 6. do 9. veka. Međutim, ova biljka osvojila je proizvodnju piva tek u 13. veku. Kaluđeri su, iz „medicinskih" razloga, a i zbog lakšeg skladištenja, pivu dodavali hmelj. Ovaj napitak proglašen je „lekovitim napitkom" i tako je nesmetano mogao da se služi uz obroke. Ne postoje podaci da se pivo pravilo po pravoslavnim manastirima.

Najomiljeniji alkoholno piće na svetu, po potražnji je treći po redu napitak, iza vode i čaja. Statističari kažu da se godišnje u svetu popije preko sto trideset milijardi litara piva. Pivo je i kod nas omiljeno piće, što, između ostalog, može a se vidi i po mnoštvu reklama koje nas bombardiraju s televizijskih ekrana, bilborda, iz časopisa.

Pivo ladi, dušu sladi

U našim krajevima u novijoj istoriji pivo zauzima značajno mesto. Prvu pivaru otvorio je 1722. godine u Pančevu Abraham Kepiš iz Požuna (Bratislava). U austrijsko-turskom ratu pivara je 1737. godine teško oštećena, ali ubrzo i obnovljena.

U narednim godinama pivara je prelazila iz ruke u ruku različitih zakupaca, ali je značajan trenutak kad ju je 1847. godine kupio Ignjat Vajfert. Naredni vek, dok je pivara bila u rukama porodice Vajfert, bilo je zlatno razdoblje proizvodnje ovog napitka. Kad je Ignjat Vajfert umro, brigu o preduzeću preuzimaju naslednici, od kojih se naviše ističe Đorđe Vajfert (1850.-1937.), veliki dobrotvor, guverner Narodne banke Kneževine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, industrijalac, pionir modernog rudarstva, u ovom delu sveta jedan od najbogatijih ljudi tog vremena.

Zanimljivo je da je i Nikola Tesla (1856..1943.) na posredan način imao veze s pivom. Naime, kada je 1892. godine prvi i jedini put došao u Beograd, velikog naučnika je drugog dana primio princ prestolonaslednik Aleksandar Obrenović i odlikovao ga ordenom Svetog Save. Uvečer mu je priređen prijem u Vajfertovoj pivari.

Vajfertovo pivo, što se smatra jednom od prvih reklamnih slogana, reklamiralo se rečenicom iz naslova. Na to „Pivo ladi, dušu sladi," narod je duhovito dodavao: „A iz džepa pare vadi!"