Ovako je bilo.
Prišao mi je jedan nabildani i rekao mi da se za petnaest minuta javim u sobu stojedan. I da ponesem putovnicu.
Poslušao sam. Što bih drugo mogao. Za petnaest minuta su mi oduzeli putovnicu i „zamolili" da sjednem. Oni će mi, kao, detaljno, objasniti neke stvari. Kakav je kućni red u ustanovi, gdje je prijemna, tko će me preuzeti. Imam li kakvu zaraznu bolest, neku operaciju i takva pitanja.
Šutio sam. Klimao ili nijekao glavom. A. što bih drugo!?
Sutradan je počelo. Prvo pod vodu koja je neprestano curjela i udarala sa svih strana. Onda elektrošokovi. Pa čerečenje na spravama za „mučenje". Istovremeno me spojivši na „aparate". Vrag bi znao što su sve htjeli saznati. Ja nisam priznao ništa. Poput partizanskog kurira sam držao jezik za zubima.
I tako sedam dana.
Bilo kako bilo, u toj sam banji doživio totalnu „relaksaciju". I saznao da ta susjedna nam zemlja nije baš skroz ravna ploča. Ni uzduž ni, što bi, pop-reko. Zemlja je više gril-ploča.
S koje sam se nađakonio mnogih prirodnih ljepota, posebno dizajniranih i stiliziranih.
Šetao prekrasnim parkom i doživio večernji „sudar" magle i pare. Iz čarolije banjskih bazena. Ćaskao s ljubaznim domaćinima, pomalo o svemu. I o „onome".
Pa mi ne ostaje drugo nego da trideset šest stupnjeva toplo preporučim Nišku Banju.
A oni stariji čitaoci pivnice će, nadam se, onim mlađima, otpjevati cijeli refren iz naslova ... Niška Banja, oštar greben....
I kao što su neki saznali „gde Dunav ljubi nebo", ja sam saznao „gde pivo košta euro". I to ne bilo kakvo. Niško!
Pravo pivo iz Niš.
