Opijelo za boema

Njihov razgovor o pozorištu i o drugim pitanjima prekinuo je gostioničar Obernik, koji je došao da pozdravi Dobrinovića; Kadiju je, kao novog i njemu nepoznatog gosta, već po profesionalnoj dužnosti srdačno pozdravio. Obernik je odnekud bio iz Češke došao pre mnogo godina u Novi Sad,  tu se oženio Srpkinjom i deca su mu bila vaspitana u srpskom duhu, ali on nije naučio čestito srpski govoriti, nego je mešao mnogo čeških reči i naglasak je zadržao češki. Kao uslužan gostioničar i čovek dobre naravi bio je omiljen kod gostiju, a pretežna većina od njih bili su Srbi koji su rado dolazili u „Lindu", kako zbog dobrog jela i pića, tako i zbog lepog i prijatnog raspoloženja koje je u ovoj gostionici uvek vladalo. U „Lindi" se točilo češko „budjejovičko" pivo, a Obernik je tvrdio da je to najbolje pivo, pa su ga zbog toga gosti često izlagali svojim šaljivim komentarima.

To je znao Dobrinović, pa da bi malo zadirkivao Obernika, on mu se obrati:

„Gospodine Obernik, eto gospodin sudija tvrdi da je „plzensko" pivo u „Beloj lađi" bolje od ovog vašeg „budjejovičkog" piva."

„Za panje sudiju to možno bić" - doskoči Obernik - „ale, za nas Čehi, samo „plzensko" nje dobže." I sad se diskusija nastavila o pivu; ispostavilo se da se u Novom Sadu toči ravno sedam raznih piva i da od većih i poznatijih gostionica svaka toči samo jednu vrstu piva; u „Grand" hotel se išlo zbog „švihatskog" piva, kod „Fabrija" su zalazili oni koji su se zadovoljavali pivom iz Petrovaradinske pivare, „Bela lađa" je reklamirala češko „plzensko", „Kod Slavnića" je točeno „štajnbruško", Huk je bio poznat sa „špatenbraj" pivom, a nije bilo loše ni pivo iz novosadske Vinkleove pivare.

Obernik se mogao pohvaliti da kod njega dolaze kao redovni gosti na pivo tako odlični i ugledni ljudi kao što su direktor i profesori gimnazije, pa lekari i advokati i mnogi trgovci sa pijace. Za naročitu je počast smatrao da je pesnik Laza Kostić, kad god bi iz Sombora došao u Novi Sad, uvek dolazio u „Lindu" na pivo.

„A moji glumci?" - upade mu u reč Dobrinović, na šta je Obernik čisto izvinjavajući se odgovorio da su mu glumci uvek mili i dobrodošli gosti, a da su se opredelili za njegovo, to jest „buđejovičko" pivo, potvrđuje i to što ga do neba hvale i u velikim količinama konzumiraju.

„Verujem, gospodine Obernik, da ga oni hvale" - primeti Kadija - „ali oni to svakako čine i u „Kamili", „Beloj lađi" i „Kod Slavnića!"

Svi su se nasmejali na ovu Kadijinu opasku, a Dobrinović, da bi malo ublažio ovu primedbu o glumcima zapitao je Kadiju:

„Kažite nam iskreno, Kadija, da li je po vama najbolje pivo iz Minhena?"

„Poznata je stvar" - odgovori Kadija - „da u svoj Nemačkoj najviše piva piju Bavarci, a tome se ne treba čuditi kad u Minhenu imaju „pšorovo" pivo. Najviše se ono troši, a da li je najbolje to vam ne bih mogao kazati."

„Za Nemcove" - upade u reč Obernik - „najdobže je nemecko, ale mi Čehi i svi Slovani musime samo česko pivo pić'."

Tako se diskusija oko piva nastavila, pa se zatim prešlo na pitanja oko dobrog jela i na dnevne novosti. Naposletku su se Dobrinović i Kadija dogovorili da se za večeru opet nađu i to u „Beloj lađi", jer tamo svraćaju mnogi njima znani Novosađani. Kadija je tu bio i odseo, nameravajući da sutradan poseti neke svoje stare poznanike, jer je to posle podne hteo da obiđe porodicu kod koje je kao gimnazijalac stanovao i kod kojih je bio naučio nemački.

Susret sa starim stanodavcima bio je srdačan, a na Promenadi, lepom gradskom šetalištu, sreo se i pozdravio sa više starih poznanika. Za Kadiju su ti susreti bili vrlo prijatni i on je raspoložen došao na večeru u „Belu lađu", gde ga je već čekao Pera Dobrinović u društvu nekolicine Novosađana. Bili su to mahom mlađi ljudi, društvo mešano; pored intelektualaca, bilo je činovnika i trgovaca. Nije mnogo trebalo pa da Kadija po tonu i predmetu razgovora vidi da je to taman za njega društvo, jer je razgovor tekao u slobodnom i prijateljskom tonu. Tema za razgovor je bilo na pretek i svako je imao ponešto da kaže. Dobrinović je najviše zabavljao društvo, ali ni Kadija nije mnogo zaostajao u svojim dosetkama i šalama. Raspoloženje društva se svakako pojačalo kada su tamburaši počeli svirati i pevati: dobri svirci i dobri pevači, pa su odmah oduševili prisutne slušaoce.

„Ih... braćo i prijatelji" - uskliknu Kadija - „vi ne znate kako sam ja željan ove naše muzike i pesme. Otkako sam premešten iz Karlovaca, eto već biće dve godine, ja zapevao nisam. Tamo među onom šokadijom u Slavoniji dobro mi je, dobri su to ljudi, naš je to svet, ali nema ti tamo ove naše svirke i pesme!"

Tamburaši obično znaju da procene goste i situaciju; to im je uostalom i zadatak, da unesu dobro i veselo raspoloženje među goste, ali kada vide da će se neko društvo naročito oraspoložiti, onda i njihova svirka i pevanje postaju milozvučniji, uzbudljiviji i zanosniji. Po veselom raspoloženju Dobrinovića, Kadije i njihovog društva, videli su tamburaši da se sprema pravo „orcanje do zore"

(Ulomak iz knjige Opelo za boema)

Ladislav Varga rodio se 1962. u Vrdniku, a odrastao u Irigu na Fruškoj gori. Živi i radi kao slobodan pisac u Novom Sadu. Publicistički radovi: Dva veka iriške kuge (1996), Ekspanzija verskih sekti (1998), Poslednje oslobođenje Beograda (2004), Sudbina Jevreja u Beogradu 1941-1942 (2005), Letopis Starog Irana-Persije (2006). Autor je filmskog scenarija Jedan život sto nevolja nosi (1993), monodrama Raub života (1989), Jevanđelje po nama (1991), Varoš besmrtnog pesnika (1995), Slavuj od Stražilova (2006). Monografija Mozaik žitelja iriških (2001), romani Malo mesto velike tuge (2008) i Čovek filigranskog detalja (2012). Koautor satiričnih knjiga: Smešna strana Srema (2000), Sremske doskočice (2001), Veseli Srem (2007). Zastupljen u Antologiji kratke priče sa

prostora bivše Jugoslavije („YU antology of short stories"). Dobitnik više književnih nagrada, između ostalih poveljom „Karađorđević" (2001), Isak Samokovlija" (2003) „Fondacija Dragojlo Dudić" (2003, 2004, 2005) „Banatsko pero" (2006), „Atanasije Stojković" (2012).