Ej, od kako je Banja Luka postala nije u njoj bilo nesretnija čovjeka od Gaje.
Toliki je taj bio baksuz da ni svoje pravo ime nije nosio. Nego, Gajo!
Ništa mu od ruke, kaže, nikada nije pošlo. A ovih zadnjih, dvadeset i neku, baš prekardašilo.
Jebiga, jada mi se taj Gajo svaki put kad se sretnemo ispred one ćevabdžinice ispod tržnice.
-Stari, vrti tko zna već koju banjalučku pivu i trga etiketu - šta sam mogo!?
Sve sam uradio kako je trebalo. Kako mi reklo. Nije u Boski ostalo ni jednog.
Onu sam dvojicu braće istero sam samcat. Potpisali mi lično da se više neće vratit, da se odriču i kuće i stojadina. I za televizor novce što sam prodo dao sam u komandu. Sve pošteno.
Kad smo ih onomad trpali u kamione sjebo sam koljeno. I nisam od nikog ništa tražio. A neki bi na tom zaradili boračku. I djeca bi im imala pravo na školu i na poso. Ja ništa. Na svakom sam ratištu bio. Spavo po kanalima.
Kopali onaj tunel. Ko je potego najviše? Gajo, jebiga. Gradimo, rekoše nam, bolju budućnost. Bez njia. Na našoj svetoj zemlji.
Tad sam ti ja, stari, bio neko i nešto. Pitalo me se.
Odluta mu malo pogled i samo mahnu konobarici da donese još jednu.
Ona mi uniforma stajala samo tako. Imo sam i kose tada. Dođemo pred hotel... sunčane naočale.... i samo kibimo... Pive pun stol. Svaki nam pozove.
Jebali smo im majku.
Gdje mi krenemo ništa ne ostade - skupi usta i samo vrti glavom.
A vidi sad!
Dolaze nazad. Jedan po jedan. Vidio sam i onog, od one braće. Došo s novim bemvejcom. Platio pivu cijeloj birtiji. Kažu da je negdje u Švedskoj. Da ima i njiovu pemziju. Djeca da mu škole pozavršavala.
Skupe se tu, odu do Vrbasa, pecaju. Okrenu janje i zajebavaju se.
A ja?
Mladost sam dao za ovo. Sve kako mi reklo radio.
Ni posla, ni familije, ni para.
Nema pravde, burazere!
