Ne mogu se setit leta

Ne mogu se tačno setit' leta
al' je prošla dvadeset i peta
u Somboru behu drugi dani
voleo se život u kafani,
volele se svadbe i igrači
dobri konji i dobri svirači

Al' beše onda vreme sasvim drugo
u kafani sedelo se dugo,
sedelo se sve do zore rane
a svirala banda odabrana,

Sanjiku su zvali grebenara
i čuvenog Gezu begešara,
i moj babo j' voleo kafanu
dobro vino, piće i drugare
kad ga tako zgrabi zora bela
znao j' doći kući bez cipela
Behu neke krasne noći lude
pod prozorom tambure te bude

Kraj Dunava sva su sela mala
Šokica se Bunjevcu dopala,
biće vina, satri i dvoprega
a sviraće Mika iz Derega,

Mika svira, sve se zaboravi
ne znaš da l' je
u snu il' na javi
Igralo se sve do zore rane
Bačko kolo ono na dve strane,

Joza Petreš igra od milina
a na glavi boca puna vina,
kolo igra, svako mu se divi,
nek se znade da Bunjevac živi

U Palanci na Dunavu čarda
svirala je isto dobra banda,
tog primaša sada nema više
osta samo ime čika Miše,
tog primaša sada nema više
osta samo ime čika Miše.

Fijakerom kad smo putovali
i uz put smo konje odmarali,
uhvati nas noć u Srbobranu
a Jovica svira u "Balkanu",
nadaleko ne beše primaša
što veseli Lole Sentomaša

Subotice na severu Bačke
ti si srce pesme Bunjevačke,
mnoge tvoje zore behu plave
čekajući tamburaše prave,
mnoge tvoje zore behu plave
čekajući tamburaše prave

Za kafanu Spartak svi su znali
svira Miloš veliki i mali,
nadaleko ne beše im para
pominju se kao pesma stara,
zauvek su cageri zastali
beše Miloš veliki i mali.

Zvonko Bogdan rođen je 05.siječnja 1942. godine u Somboru. Otac Stipan je godinama pjevao u somborskom Bunjevačkom kolu, a kasnije i u zboru KUD-a Miroljub. Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pjevali u zboru. Ona bi nesvjesno, kad se zapjeva, pjevala drugi glas.

U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu, a kao srednjoškolac se zainteresirao i za nešto sasvim drugo, za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom kazalištu. Poslije kratke kazališne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvijek napustio rodni Sombor, našao se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pjevačku.

Zvonko Bogdan kaže: "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pivajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo što drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. Bez kreativnosti nema produžetka. Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "Ej salaši na severu Bačke" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad za tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo".

Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje djece: Sigmunda (1974.) i Evelinu (1976.), a od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda. Njegov prvi suradnik i profesor bio je slijepi klavirist gospodin Ladislav Balog koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir. Bogdan je radio sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatošem, radio je sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom Radio Televizije Novi Sad.

"Svako vrime je imalo nekog Maćiku, nekog Peru, Janiku, nekog Tošu, tako da će se sigurno posle Čiče i Mileta sigurno pojaviti neki drugi. Mladi ljudi pronalaze interesantne teme u izvornoj narodnoj muzici i pronalaze način da se dokažu, da se iskažu koliko su muzikalni, koliko su virtuozni... A mladi ljudi koji pivaju i sviraju izvornu i starogradsku muziku dokaz su da se to neće baš tako lako izbrisati." Njegove pjesme "Ej, salaši, na sjeveru Bačke", "Govori se da me varaš", "Neko sasvim treći", "Ne vredi plakati". toliko su zaživjele u narodu da se smatraju izvornim. A Zvonko Bogdan je, kaže, samo htio sačuvati muziku svoga kraja.

Izvor: Svita.net

Fotografija Željko Garmaz Blog