Nije teško biti toliko nesretan da bi čovjek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola. Nesreća je veći porok, precizno je detektirao Duško Radović. I mnogi drugi pisci, osim što su pisali o alkoholu, pisali su i o tome „što je to u ljudskom piću što ga vodi prema piću“ često kao razlog navodeći baš to – nesreću. Srpski pjesnik Vladislav Petković Dis bio je duboko nesretan čovjek, pesimist i nihilist koji u svom kratkom životu nije vidio, a ni doživio, baš puno dobrih stvari: „Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Petković, Vladislav Dis, srpski pjesnik (Zablaće kraj Čačka, 12. III. 1880 – u Jonskome moru kraj Krfa, 29. V. 1917). Radio kao učitelj i državni službenik. Sa S. Pandurovićem uređivao Književnu nedelju (1905). Nakon 1915. bio je ratni izbjeglica u Italiji i Francuskoj; nestao s torpediranim brodom pri povratku u Srbiju. Kao pjesnik pripadao naraštaju srpskih modernista. Pod utjecajem V. Ilića i francuskih simbolista, pisao je o prolaznosti i nihilizmu života (Utopljene duše, 1911; Mi čekamo cara, 1913). Pjesme mu se odlikuju subjektivizmom i muzikalnošću stiha. (Hrvatska enciklopedija)
Ilustracija: YouTube
