Na pivu

Posle podne. Mračna, zadimljena kafana, drveni stolovi umrljani lepljivim flekama, braon okrečeni zidovi, ustajao kiselkast miris. Za stolom dvojica građana srednjih godina, sa stomacima, brkovima i upadljivom ćelom. Na stolu, ispred njih, četiri krigle piva, dve do pola ispijene.

Građanin 1 (uzdiše): Teško...

Građanin 2 ( uzdahne i on): Teško, do đavola...

G1: Velika beda.

G2: Velika i te kako. Bilo je bolje za vreme Čaušeskua, siroma '...

G1: Imao si posao, hranu, od jedne plate mogao si da se obučeš. A sada...

G2: Gledam ovu današnju mladež, kako se žene. Pa, od čega misle da žive?

G1: Sve roditeljima na grbaču, jadni mi...Imaš li dece?

G2: Ne.

G1: Ni ja. Bože sačuvaj. Šta bih sad?Imam ti ja komšiju, dete od jedno dvadesetak godina. Rešio sad da se ženi...Kako? A ne radi ništa.

G2 : A šta da radi? Posla nema...Da radi za gazdu, krv da mu popije? U naše vreme...

G1: Ma daj,mi smo radili! Ali danas niko ništa neće da radi, samo bi da kradu. Doći će smak sveta, veruj mi!

G2: Ni sramote više nema. Zar nisi video kako kod ovih, kod Amerikanaca, pederi šetaju ulicom držeći se za ruke, i Bog ih ne kažnjava.

G1: Kazniće ih , kazniće ih. Misliš da će umaći? Posle svega šta je Nato uradio Srbima...Jesi li video? svetska nepravda... I zemljotresi, misliš da to sve ne dolazi od Boga? Ne zaboravlja on tek tako. Doći će kraj, biće smak sveta.

G2 (nezainteresovan): Doći će.

G1 : Bio sam danas u crkvi i ispovedio sam se. Nikada se ne zna kada će doći sudgospodnji, treba biti spreman. Sad` mi je lakše.

G2: Ja bih ove, iz Vlade, sve potamanio. I sve gazde, do poslednjeg, pa da više ne brinu nio kome. I ničega se više ne bojim.

G1: Ničega, tako je. E siroma' čovek. Šta kažes za još po jednu?

G2: Dve, da mi niko ne promakne. (Okrenuvši se): Devojko,četiri ovde, kod momka.

G1 (klati nogom) : K'o da je mrtva,e tako se kreće.

G2: Šta je briga? Plata je plata,zimi greje, leti hladi. Od stola do stola, jedan ti ostavihiljadarku, drugi dve...(Preduga tišina. Konobarica ostavlja pivo na stolu i odlazi. Obojica otpiju po gutljaj,gledaju se. Prodje nekoliko minuta.)

G1: Ova današnja mladež.

G2: Nemaju nimalo poštovanja, tako je. Pre je bilo mnogo bolje.

G1: Čaušesku ih je zauzdao. U bitku ne ideš sam. Kako im onda ništa nije smetalo,kako...lepo? Šta, ne sviđati se? Promeni program, ako smeš.

G2: Dobro bi nam došla nova diktatura. Da dođe vojska , i da ih primora na rad. Da im mašu bičem iza leđa.G1: Dolazi smak sveta, slušaj šta ti kažem.( Iznenada se začu preglasan zvuk truba iz svih uglova kafane,zidova, sa ulice.)

G1, G2 (skočiše preplašeno) : Šta je ovo kog đavola? Šta se ovde dešava? (Na vratima se pojavljuje zaslepljujuća svetlost. Obojica prekriše oči rukama.)

Svetlost ( blagim tonom): Budite spkojni, dobri ljudi. Došao je kraj sveta. Ne plašite se.

G1 ,G2 (skočiše sa stolica): Šta da radimo sad? Šta ćemo?

Svetlost (gleda ih meditirajući, a zatim reče): Vi ništa. Bez brige...Vas ništa neće snaći. (Svetlost se udaljava , praćena mekim koracima konobarice...Ova dvojica ostaše zbunjeni nekoliko trenutaka. Zatim sedoše za sto. Otpiše malo piva, u isti mah.)

G1: Pričao sam ti o tim gazdama...Čuj, uđem ti ja u jedan butik...(Napolju se čuje strašna galama, urlici, topot konja, pucnjava, očajnički plač, koji nadjačava glas.)

G2 (viče mu na uvo): Šta si rekao?

G1(vičući): Pa o onom butiku, u koji sam ušao jedanput da kupim cipele, kao one što sam imao...(Buka se čuje sve jače, sve je bliža. Jasno se može razlikovati topot konja, naricanje žena, vriska dece, užasne, nedovršene psovke.)

G1 (besno, viče) : Đavo da vas nosi, ne može čovek dve reči na miru da progovori!

G2 (skrušeno): Smak je sveta, zar nisi čuo?

G1 (opet besno): Ma baš me briga? Ja sam se ispovedio, rekao sam ti. Ti ako se brineš,možda te udarim ovom kriglom u glavu. Mene baš briga.

G2: Ali zar nisi čuo šta je rekao onaj?( Iznenada zidovi kafane se urušiše, i po stolovima navališe frkćući nozdrvama četiri užurbana konja i konjanici sa isukanim mačevima. Ova dvojica se priljubiše uza zid, brižno držeći krigle u rukama.)

G1: Gle, još jedno čudo...( Jahači zaustaviše konje ispred ove dvojice, dugo ih posmatraše, a zatim odoše, prolazeći preko šanka, kroz zidove kafane. Kroz prašinu koju su podigli, nazirale su se siluete koje su konji nemilosrdno gazili, uz sve bolnije urlike i plač. Posle izvesnog vremena sve se umirilo.)

G1(strese prašinu sa sebe, stavi kriglu na sto i zapali cigaretu): Eto, vidiš, izbija po šanku nadmenost iz nje, u miniću, i gleda u mene k`o tele u šarena vrata. Bože, nadam se da su je jahači ščepali....E, to bih voleo da vidim!I šta misliš da radi glupača? (mirnim glasom): „Izvinite, ali trebalo bi da zatvorimo, jer... " Da, ja sam je ućutkao...(Diskusija se nastavlja istim tonom, dok napolju pada sve veći mrak.)

Radu Pavel Gheo (rođen 3. listopada 1969. kao Pavel Gheorghita Radu) rumunjski je pisac i esejist, član je rumunjskog PEN kluba i nacionalnog udruženja književnika. Rođen je u Oraviti u regionu Caras-Severin, završio je West university u Temišvaru. Predavao je engleski u školi pet godina, a tri godine bio urednik na radiju. Bio je član skupine rumunjskih mladih pisaca Club 8 iz Iase. Kasnije je neko vrijeme proveo u američkom gradu Bellevue u državi Washington, a danas živi u Temišvaru.

Objavio je više zbirki kratkih priča i eseja, te dva romana, a autor je i drame koja je igrana u rumunjskom narodnom kazalištu. Objavio je stotine eseja i studija u eminentnim rumunjskim kulturnim časopisima, ali i u mnogim inozemnim magazinima, uz ostalo i u Sloveniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini. S engleskog je preveo dvadesetak literarnih djela.