Neko veče sretoh u gradskoj pivnici Rolfa, za kojeg se priča da je najveći zajebant u selu. Hobi mu je, kažu žrtve, da smisli negu psinu. Ni jedna epizoda ”Žaoke” njegovom kreativnom duhu nije ni do koljena.
I kao što je netko kovač, pipničar ili, recimo, novinar, tako je Rolf jednostavno zajebant. Svojim je majmunarijama on i scenarist i producent i narator.
Kad god ga sretneš nasmijan je. Već iz daljine maše rukom spreman da ti ukratko ispriča zadnju. Smije se i kad pije i kad naručuje. I kad se vraća iz toaleta i kad plaća.
Zbog toga se valjda svi trude da baš njega nasanjkaju. Toliko ima angažiranih da je to, na neki način, postao sport. ”Kako zajebati Rolfa?”
Čuo sam, kažem mu, ali bih volio da mi ti sam ispričaš. Mora da si imao svog jataka u suparničkom taboru.
Gle, smije se, uvijek moraš biti spreman. Ako sam povukao špagu moram očekivati reakciju. Svi se trude da mi nasapunaju dasku. Sad je to već gotovo priča o rupi i kopanju. I opet se razvali od smijeha.
A bilo je ovako. Rolf, koji je inače, voditelj teambildninga, terapeut po struci, je imao zakazani trodnevni kick off s jednom grupom prodavača računarske opreme. U hotelu Orion. Rutinski podsao. Došao je veče ranije i čekirao. I većina grupe je već bila na okupu pa su, poslije večere, sišli u bar. Jednu, pa još jednu, pa drugu.
Ujutro, kad se probudio, Rolf primjeti ”nošu” pored kreveta. Prilično napunjenu. Silazeći na seansu ponese i noćnu posudu, sa sadržajem, naravno.
Stavi je ispred sebe, na stol, i ispitivački pogleda prodavače.
Najveći ”šaljivdžija” među njima, inicijator ideje da Rolfu namjeste, i upravo onaj što je u nošu nasipao pivo, ustane, uzme posudu, prinese je ustima i gucnu.
Nekolicina članova ”kontrolne grupe” mu se pridruži, kao na kakvoj degustaciji, dok je par njih jedva zadržalu stomak.
Vidite – obrate se oni Rolfu. Nema tu ničeg opasnog. Jedino se može prigovoriti temperaturi.
Rolf ih značajno pogleda – vraga bi toga bilo dosta za sve znatiželjnike da je ja nisam jutros, kad mi se, da izvinete, pripišalo, dopunio.
