Poprilično je poznato, pa ste zacijelo i vi to već negdje čuli, da se Mađari ne kucaju čašama ili kriglama kad piju pivo. Nazdravlja se, uz izričaj Egészségedre, ali kucanje ne dolazi u obzir. Navodno je tomu tako zato što su nakon habsburške pobjede nad Mađarima 1848. i egzekucije njihovih trinaest generala, habsburški oficiri u Beču nazdravljali pivom, pa su se Mađari zakleli da se 150 godina neće kucati nazdravljajući pivom.
Taj rok je – lako ćete to izračunati – istekao 1998. godine, ali običaj se već tako uvriježio da je ostao sve do danas. Zanimljivu priču o tome nalazimo u knjizi Dvestopedeset godina zrenjaninske pivare autora Milana Đukanova, koju je izdala Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin 1995. godine. Priča se zove Ima boga – priča s kraja 1849. godine, a napisao ju je Ferenc Deak.
Bože, daj da već jednom stigne, mislila je u sebi Kova, Koviljka Nakrajkućin, lepa supruga Tošina, birtaša sa Žitnog trga u Bečkereku, kada je i treći put izašla na rano stiglu ledenu novembarsku kišu čekajući Kentu sa ovčarskih bara. Molila je boga da ovaj stigne, jer je Toša, zvani Dilber, njen muž, imao čudnu narav: kada su stvari krenule mimo njegove volje ili običaja, poljubio je sinove Marka, Dušana i Lazu i ćerkicu Melaniju i nestao na dva tri dana. Znala je Kova gde on odlazi, videla je i ona one napudrane garnizonske kurve.
I onda je iz mraka izronio pod prve kandelabre – Kenta, Vikentije, ribar. Nije objašnjavao zašto je kasnio. samo je bacio pred Kovu veliku košaru. Ona ga plati i uzdahnu s olakšanjem.
- Zašto?
- Zato!
- Dobro, Tošo, šta nam kriješ?
- Kugle, ovakve..., pokaza desnom rukom.
. Samo se ti zajebavaj, ali nam daj naše subotnje krigle!
- Ne čujem. Šta kažeš?
- Subotom mi sedimo tamo!!! – pokaza Hubert na susednu prostoriju, koja je sada bila zatvorena.
- E, od sada slabo će neko tamo da sedi!!! – uzvrati Toša Dilber visokom, naočitom smeđem čoveku tridesetih godina. Onda je velikim gestom, kao vlasnik nekog putujućeg cirkusa, otvorio vrata te famozne prostorije i pred trojicom nestrpljivih gostiju pokaza se sto presvučen zelenom čojom, a na njemu – zaista – kugle!!! Ovolike!
- Bilijar! – uzdahnu Joška Petrik, službenik u magistratu.
Obilazili su čudnu tvorevinu, u međuvremenu je stigla i Rosa sa subotnjim kriglama.
- Ovo nema ni u jednoj kasini u gradu... – prošapta Joška Petrik.
U to se pojavi Kova na vratima i pokretom glave pozva Tošu. Ovaj da krene a uz njega se prilepi treći pajtos, mladi Đura.
- Jesi li siguran?
- Da! – uzvrati momak.
- Pazi: gadno je...
- Neka!
I odoše do kuhinje, gde su se u jednoj povećoj posudi lagano komešali čikovi, ove čudne barske jegulje. Sasvim slučajno ih je za sebe i goste otkrio ovaj ludi došljak, Hubert Brener, mada ih u okolini skoro niko nije jeo, jer su gadni: više zmije nego ribe! Ali uz pivo, pokazalo se, pakleno idu!
Toša je uzeo šaku krupne soli i bacio preko čikova. Oni tada počeše svoj samrtnički ples: u velikoj muci, komešajući se otirali su svoju i tuđu kožu i – cičali!
- Ko kaže da ribe ćute?
Mladi Đura preblede i na zadnja vrata izađe na kišu.
- Neću!
- Pa dobro, šta sam ti ja skrivio?
- Neću! Nemoj da me teraš! Gotovo je. Neću!
Toša ih gleda, ne veruje svojim očima: gospoda su se nešto posvađala.
- Šta je sad?
Hubert podiže kriglu prema Petgriku:
- Neže da se kucne sa mnom!
- Zašto, rode?
- Neću... – odvrati Joška Petrik sada već manje vehementno.
- Jeste li se svađali?
- Ma ne!!! Iz čista mira... – reče žalećivim glčasom Hubert.
- Dobro, joška, šta ti je, reci bar meni, u četiri oka...
- Šta mi je? Reći ću i tebi, Tošo, i tebi Huberte: A r a d!
Nastade tajac.
Uto uđe Đura, junoša, sada već raspoložen, noseći svoju kriglu:
- Dobro, Joška, hoćeš li sa mnom?
- Ni sa kim više u životu! – i prkosno ispi celu kriglu sam.
Zbunjeni, i ova trojica su ispila svoje krigle bez da su se kucnuli.
Stiže druga tura, Rosa je o tome strogo vodila računa.
Petrik plače, suze m u se liju na nežni, penasti, cvet krigle.
- Dobro, povešali ste nam najbolje generale u Aradu, ali zašto ste pili... zašto ste se kucali nad njima mrtvima?
Hubert, ovaj čudak, Šlezijac, koji je nakon smrti svoje supruge iz Pečuja krenuo sa svojom svastikom, koja je bila udata za oficira sa službom u bečkerečkom garnizonu, znao je samo tri stvari u životu: slad da namesti kako treba, da pije to gorko piće i da se ludo zaljubljuje – sada je bio zatečen.
- Ali Joška, ja nikada nisam bio u Aradu...
- Bili su tvoji... i ne samo što su pili pivo već su se... – i Joška je opet počeo da plače.
Svi su ponovo, bez kucanja, ispili svoje krigle, a Rosa ih je opet poslužila. Hubert je svojim začuđenim, pomalo tužnim očima ispratio ovu čudesnu, vragolastu ženicu, raspuštenicu, pa i zaboravio na tren o čemu se tu zapravo radi.
Toša zagrli Petgrika i dobronamerno ga upita:
- Dobro, i šta vam je trebala ta revolucija. Francuzi, ajde-de, ali vama, Mađarima, šta će to?
- Od šestog oktobra ni jedan pošteni Mađar neće da se kucne pivom!
- To je Arad, je li?
- Jeste! Naših trinaest martira. Naši generali...
Dok je Toša izvodio Jošku na gong, Đura je ispijao sledeću kriglu i pokušao da „odigra“ partiju bilijara, bez taka.
Na gongu, u hladnoj večeri Toša Dilber i Petrik otćutaće jedno parče vremena, onda Joška reče uz veliki uzdah:
- Zar tebe nije žao ni generala Jovana Damjanića? Tvog Srbina?
- Žao. I njega i našeg Ernesta Kiša, iktebejsko-elemirskog, i našeg Lazara iz Bečkereka, a ponajviše mog bratanca koji je pao tu, kod Perleza... A za Damjanića sam čuo da je bio veliki namćor! Zajeban neki general, tvrdoglav... Sve sam m islio: šta će on usred Mađara? Onda sam se setio...
- Čega? – upita tiho Petrik.
- Pa to, zašto je on stao u redove mađarskih revolucionara.
- I?
- Pa, kad su na drugoj strani našao jedan zajebani ban Jelačić, s ove je morao da bude jedan još zajebaniji Damjanić. Eto...
I kucnuše, tu u mraku gonga, dva prijatelja. Pivom. U to se pojavi mladi Đura, ispijao je ko zna koju kriglu i pevušio, potom usmerio svoj šmrk ka vrhu ogolelog bagrema.
Kroz prozorčić „male sobe“, gde je habitovala Rosa, začu se njen uzbuđeni glas:
. Hajde... hajde... hajde, čoveče...
- Ja... ja... aber ich möge nicht... Ne ide!!! – zakuka Hubert.
- Zašto, čoveče...?
Ova trojica na gongu su zaustavila dah, a Đura na brzinu izrecitova pesmicu: Pišaj pravo, ne ni levo, ne ni desno! S jedne strane lice belo, a sa druge, ne od piva, valjan junak veće kleko!!!
- Zašto? – upita opet Rosa.
- Zašto??? – začu se glas Hubertov – Zbog Arada!!!
Tri drugara na gongu se zagrliše i tiho zasmejaše. i kao po komandi izustiše:
- Ima Boga!!!
