Da je lako, bio b bećar svako

Bećar je jedna od onih riječi, koje svi često i olako koristimo, pa se malo i izlizala od upotrebe, a mnogi i ne znaju njeno pravo značenje. Kad je onaj Dinamov branič u onom autobusu otvorio ono pivo, svi su mediji bili puni „bećara Vide." Eto, u tome se svi mogu složiti - što god da bio, bećar sigurno ima veze s pićem.

Birtija i dobra kapljica, svejedno bilo to pivo, vino ili rakija, to je ono bez čega je spominjanje bećara nezamislivo, bez obzira na to što Hrvatski enciklopedijski rječnik kao prvo značenje pojma navodi da je to „mladi neženja, momak, samac" - dakle nema ni kapi alkohola. No, već u nastavku natuknice stvari dolaze na svoje, jer tamo stoji: „veseljak, sklon piću, jelu, veselju i ženama; bekrija, lola. Po bećaru je nazvana i slavna narodna pjesma, koja se odlikuje veselim sadržajem, a tekst joj je najčešće raspojasan i erotski dvosmislen, lascivan - bećarac, koji se u svojoj raspojasanosti zna primaknuti i vulgarnosti, pa i blasfemiji, tako da postoji i ovakav bećarac s pripadajućom najavom: Reče Isus svojim apostolima: Ej, alaj smo se sastali bećari/ Pa ni jedan za kuću ne mari...

Mnogi bećarci veoma precizno opisuju lik i djelo dotičnoga, pa u potrazi za dobrim opisom ne treba ići dalje od prvih tamburaša, čija je pjesmarica bez bećarca - te beskonačne jednostavne glazbene forme, naprosto nezamisliva. Uostalom - kakav je to bećar, koji u birtiji ne lumpuje do zore i kojeg u svitanje kući ne prate tamburaši s kojima je proveo noć? Valjda i zato ima onaj bećarac koji kaže: Misli sva'ko da j' bećaru lako/ Da je lako bio b' bećar sva'ko.

U rječniku Leksikografskog zavoda nalazimo ovakvo objašnjenje pojma bećarac: (prema tur. bekār: neženja, od perz. bīkār: besposlen), vedar pučki napjev, često razuzdan. Izvodi se u svatovima, ali i u drugim veselim prigodama. U izvođenju vodećega glasa izmjenjuju se pjevači solisti, a prate ih pjevačka skupina i pučka glazbala (prije gajde, danas tambure). U bećarcu se nižu rimovani deseterački dvostihovi koji ponavljanjem stvaraju četverodijelni glazbeni oblik. Bećarac je i danas omiljeni tradicijski napjev s pomoću kojega se uspostavlja komunikacija te izražavaju misli i osjećaji koje se ne pristoji izricati običnim govorom. Tipičan je za područje Slavonije, Baranje, Srijema i Bačke.

No, vratimo se bećaru, inspiraciji za tu glazbenu kategoriju. I njega su definirali mnogi, pa i popularni internetski rječnik slenga i idioma Vukajlija, koji kaže: Bećar je neoženjen stariji čovjek koji se odao kafanskom životu! Stari, nepopularni naziv za šmekerčinu. Pojam bećar se ne odnosi na klasičnog šmekera, bećar je spoj frajera, boema, gotovana i velikog zavodnika. Danas, taj naziv koriste starije osobe za opisivanje današnjih frajera ili za prisjećanje istih staraca, kako su oni to nekada bili.

Drugi internetski rječnik, Leksikon hrvatskog Podunavlja donosi vrlo preciznu i istodobno zabavnu i duhovitu definiciju: Muškarac koji se i nakon ženidbe ponaša kao momak: provodi dane u gostioni, puca u zrak, gaji bliske odnose sa snašama (one s kojima još ne gaji bliske odnose u prolazu udara po guzici, pa se smije sebi u brk), dolazi kući u neko doba, a kad nešto proda ili zaradi, onda se domu vraća ranom zorom s tamburašima uz povik: Da vidim koćemi šta reć! Svet na to obično gleda blagonaklono i s dozom simpatije. Ponašanje bećara u nekim slučajevima dovodi do proćerdanog imanja, a kada se to dogodi, svet prema takvome prestaje biti blagonaklon i uz poglede s leđa govori kako se vazda vidlo da će to tako završit.

Primijetili ste sigurno da se sve u ovim definicijama odnosi na muškarce. Ipak, postoji i poseban pojam i za bećarice, dakle za žene - bećaruša - ali on se koristi u pejorativnom smislu, označava žensku osobu koja se ponaša raspojasano i živi bećarskim životom.

Osim definicija, u literaturi se može naći i iznimno zanimljivih opisa bećara, bećarluka i bećarskog života, a za neke od njih zaslužan je Ivan Ćosić Bukvin, vrijedni kroničar i istraživač povijesti Vrbanje, sela u Cvelferiji, dijelu Slavonije na krajnjem istoku, smještenom između Save i auto puta. U knjigu Priče iz spačvanske šume grupe autora, koju je 2001. godine izdao nakladnik Castrum Alšan iz Gunje, i koja donosi pučke prispodobe i anegdote iz sela Cvelferije, u dijelu koji se odnosi na Vrbanju on tako navodi sjećanja starosjedilaca o ljudima i događajima, pa i ono koje se odnosi na fenomen bećarenja. Antun Purić - Stankov govori: Najpoznatiji bećar iz vremena dukata i kirije bio je Čuponja Ilija (Đermić). Nosio je kiku - ćupu, minđušu u livom uvetu, dugačko špenzle i nadžak u livoj ruci.

Poznata je pisma:

Kad se ženi Čuponja Ilija

U svatove dođe Đukić Mija

Mila nena Đukić Mije Tena,

Kolobaša Rudonju Gajdaša.

Ivan Ćosić - Bukvin pak u svojoj samostalnoj knjizi Priče iz šume i sela (semizdat 2002), u kojoj je objavljena i Priča o pivu, koju smo prenijeli i na Pivnici, donosi priču Joce i Imovina u kojoj opisuje dvije vrbanjske udruge građana s kraja devetnaestog i početka dvadesetog stoljeća, pa između ostalog kaže:

Kaže meni čika Tunjica o Šoliću: -Znaš ti Iva da je jedamput Šolić odneo veliku opkladu protiv Lažerovi' kirijaša. Kladili se oni 'ko će dovest' nike velike klade (od 12 kubika) na fabriku, Šolić s konj'ma a Lažerovi furmani s bivolima. Ej, al' je Šolić bio mudriji, on je dig'o pridnji kraj svoje klade s drvenim vintama i naslag'o fašine pod kladu i još nikoliko metara naprid isprid klade. Kad su Šolićevi džambasi potirali na ic šest pari konja, klada se jedno desetak metara vozila po fašina i ondak nije bilo smrti, samo tiraj. Konji su s kladom uvukli u pilanu i jedan komad male pruge, al' nisu stajali. A bivoli firmanski nisu svoju kladu mogli ni potegnit'. Znaš - nastavi čika Tunjica -Šolić nije bio pijanac, al' taj put se opio i kod Stanića na Banovu svim seockim furmanima plać'o po oku vina i bečku piva. Ondak je o'š'o sa svojim kočijašima kod Mudrovčića u Veliki bircuz i naručio paprikaš za sve svoje ljude. Odma' se tu neš'o i Keke sa svojom sviračkom bandom i lumperaj do zore. Svirali su cigani k'o nikad. A znaš tamo su bili i Becali, il' kako su se oni između sebe zvali Joce i Imovina. -Čika Tunjica samo da počme dalje kad naiđe niko od njegovi' (Stankovi) i divan ode drugim putom. I taj dan meni ti Becali nisu izlazili iz glave.

Čika Tunjica nije volio pričat' o kojekak'im seockim nepodobštinama, pijancima, bećarenju, rasipanju, tučama i seoskom kurvarluku. Ej, a ti Becali meni nisu dali mira, da krenem divan kud ne triba. I pitam ja njeg', u to pro'ladno jutro (izaš'o je s kožuvom na sebi), kad je sio prid amfor: -Čika Tunjice, de ti meni reci 'ko su bili ti Becali a nešto mi kaži i o Zelenim vratima na Mudrovčić birtiji. On me samo pogleda i kaže: -Znaš, to su bile tadašnje budalaštine, ljudi k'o ljudi, im ali dukata il' forinti pa bili obisni, a bilo je i svakak'i' žena. Neću ti puno o trgovcima i Zelenim vratima, čit'o si to kod Kozarca i Mare (misli Švelove) nije to baš za divanit'. Trgovci bogati a nikim je ženama tribalo i novaca dok su jedne išle za njima iz čiste obisti.

Becali su ti bili više k'o društva. jedno ti je bilo u Lipovačkom šoru, dok je drugo bilo iz Novog kraja. To su ti bili momci, a niki i mladi ljudi, a bilo je bogami i stariji', koji nisu godinama odustajali od tiranja kera k'o Ilija Pavin zvani Čuponja. Sve su to bile pusta'ije adžiloje i barabe, a ipak velika većina nji' bili su veseljaci, šaljivdžije i pravi bećari. Ako ćeš se potuć' - potuć', bez imalo zgrizanja, il' razbit' birtiju i sve to sutradan pošteno namirit' birtašu. Sve su oni to mogli i posli čitavog dana košenja žita, oranja, kirijanja il' vozanja trgovaca od Bošnjaka do Moovića. Isti dan uveče je bila druga pisma: 'ajd' u švaleranciju, il' s društvom tiraj kera a moždak i u obližnju sičinu po kak'u manju kladu, za prodat istu večer. Bilo je tu i razbiti' glava kad ofiraš ovoj il' onoj curi, il' švalerki, razbiti' pendžera, a pritnja: „nemoj da te nose u ponjavi", često se obistinjavala. Ondak su radili federi i škljoce.

Ipak - nastavi čika Tunjica, u već dobro odmaklom danu, u samo podne te kasne jeseni: -sve se to većino svodilo na tarabane, pijančevanja i razne ludorije. Joce su pili i trajbali kod Mudrovčića, a Imovina kod Cvetića u birtiji. Uveče ni jedni ni drugi od parokije dalje jok, jer ondak rade čule i nadžaci. Svakog bećara si zn'o, nosio je minđušu u ivom uvu (niki put su to bili sinovi jedinci iz bogati zadruga) i nadžak u livoj ruki, a niki u desnoj (služio je ujedno kao kicoški štap). Oni koji će odmak udarit' u glavu, ti su bili dešnjaci. Niki od nji' su nosili i kiku il' čupu, k'o didak Ilija Čuponja i ljudi iz Kikine zadruge. Nosili su i drugačiju opravu: dugačko špenzle (duže od običnog) i 'aljinu, svakog si mog'o poznat'.

-Zašto su imali imena Joce i Imovina? Zašto su svi koji su volili lumpovat' imali ime Becali - pitam ja i pogledam u nebo 'oće l' počet' 'ladna jesenjska kiša, ondak nećemo dovršit' priču. -Oni iz Novog kraja bili su Joce, po nji'ovom prvom vođi, iz čije je kuće bio nisam ubardo - veli čika Tunjica. Dok su ovi iz Lipovačkog šora i Starog kraja bili ponosni na ime Imovina, ponosili su se s tim da oni nisu tamo niki razdionici, već temeljaši iz tari' zadruga a starog dila sela, a ne tamo niki koji su živili u novom dilu sela. A Becali znaš, to je na njemački platit' il' tako već, tak'i ljudi nikad nisu ostajali dužni (i kad su pili na veresiju), uvik su imali novaca od razni' poslova (krađe šume, vožnje skribana i trgovaca), to su bili veseljaci i raspikuće. Njima se nije mavalo ispod nosa, a bogami nisu ni duvali u ladnu čorbu. Od toga Becali, valjdak su dobili ime i svi oni kojim narod kaže Bećari. Uto duni niki ladni vitar i mi se raziđosmo, gledajuć' u nebo 'oće l' udarit' još i snig, al' dobro nam i došlo da odemo prizalogajit'.

Sutradan opet divan o bećarenju i pijančevanju i švaleranciji (o tom nije čika Tunjica volio divanit'), o toj meni zanimljivoj temi nije im'o puno toga za reć'. Čika Tunjica je u to vrime dukata i kirije bio mlad i nije se šmuc'o po selu (a i di bi, odma' bi dobio ćušku iza uva od stariji' momaka, i brže kuć'), tako da se nije družio sa starijim momcima, koji su njemu mogli bit' baće, čike i bili veoma stari (gledajuć' njegovim očima tad, početkom tisuću devetstote, ili što bi stari rekli stote). Dolaskom zime i pričama bi kraj.

Ne prođe dugo iza tog i čika Tunjica se priseli svojoj baki Mandi i ode Bogu na istinu. Na njega ostadoše sićanja i uspomene o tom kako je dvaput s velike mise posli pripovidi iš'o kuć' da vidi kol'ko ima novaca i posavituje se s bakom Mandom, da dadu novce za nastavak zidanja novog tornja na crkvi (kad je gospodin rek'o s pridikaonice da više nema novaca i da gradnja mora stat'), koji je fala bogu s tim pozajmicama i dovršit'. Kako je čika Tunjica o'š'o s njim je o'šla i priča o Becalima i obadva neobična veseljačko-pusta'iska društva.

I sve tako dok jednog dana ko iz nebruva dođu mi u ruke zapisi Ace Jurčević-Jurčevog. I gle (i didak Aca je bio jedan od starog kadera i zibciger s Galicije) u zapisima nađem i nikoliko rečenica o bećarskim društvima: „U selu su postojala i dva društva za pijančevanje i bećarluk (1890.-1910.) Jedno od društava bilo je u Novom kraju i Rastokama (danas ulica kneza Ljudevita Posavskog), a zvalo se Joce. Šefovi su mu bili Andra Ćosić - Šumarov i Lojza Đurin. Drugo društvo bilo je u Lipovačkom kraju (danas ulica Josipa Kozarca), a zvalo se Imovina. Vođa društva bio je Marko Agin zvani Krnja. Ciljevi obadva društva bili su uglavnom lumperaj, kurvarluk, tuče, a pomalo i krađa šume. Društvo Imovina je jednom prigodom išlo kompletno na pivo u Vukovar sa četvorim kolima preko šume. Za sve tadašnje seljake, bili oni kirijaši, vozači, kočijaši ili kicoši ili pomodari s minđušom u lijevom uhu rabljen je naziv becali, što je iskrivljeni izraz od bezahlen, a znači platiti. A zna se da takovim ljudima nije nikada nedostajalo novca za razne nepodopštine, koje se i danas prepričavaju uz žaljenje za starim vremenima kirije i dukata."

Oko prvog rata nestadoše fabrike. Odoše skoro svi Kranjci i Čifuti, Česi, Švabe i francusko-mađarska gospoda, nestade napoleondora i petaka. Nedugo iza tog sve se pritvori u 28. Osječku, 70. Varadinsku u Husarsko-Ulanerske pukovnije. Mlađi članovi društava završiše na Crnom Vrhu, groblju Hrvata, a ostali na Galiciji (zarobiše j' Rusi kod sela Okna, te postaše u robstvu do početka dvadeseti' godina) i na Italiji tj. na soči i Pijavi (otkale po raspadu K. und K. monarkije budu otpremiti u Beč, 'di izbacivaše u stanju pijanstva bečku gospodu iz bircuza. Bečke frajle su ti miseci podsićali na Trenkove pandure koji su palili i žarili po bečkim krčmama i svratištima te europskim ratištima). Bećarske šešire i špenzleta, srmene kabanice i bogato urešene 'aljine i opšivene kožuve zaminiše s plavo-sivom ili crvenom mundurom. Birtijsko-pusta'ijski život zaminiše za aptak i na šturmu i niz drugi' nemecko-franceski regula (nema šturma bez ruma, ni bećara do kaplara) poznati' i nji'ovim didacima kad su išli po raznim batalijama od Švabske i Mantave do Solferina i Tocke.

Onima koji se vratiše iz bitaka i zelenog kadera i priživiše propast Carevine, ostade da se bore protiv bijede i ozakonite pljačke novi' svinjarski' dionastija s Balkana. Nestade becala i bećarluka zajedno s Kajzerom Francom Jozefom i njegovom zlatnom monetom (dukatima).

Foto galerija: Fotografije vrbanjskih birtija i pivopija i privatne zbirke Ivana Ćosića - Bukvina.