Boemska rapsodija

Gledam neki dan oproštaj od škole Tomislava Cvrtile, profesora solfeđa iz Varaždina, koji, u odori Fredija Merkurija, na klaviru prati učenički zbor dok izvedi Boemsku rapsodiju, čuvenu ”simfoniju” Queen-a.

To što je kreacija upriličena za fašnički koncert manje je važno.

Energija i suglasje zbora glazbene škole i njihovog nastavnika, stopljena u razigranu scensku minijaturu, mnogo je više od pukog nastupa. Ona pokazuje i žar i inspiraciju i ljubav i znanje u jednom. Ona dedramatizira ”pedagoški pristup” i relaksira školu i sve ono što ona, u razvojnom procesu, treba značiti. Što bi trebalo krasiti atmosferu u razredu i konačno u glavi svakog učenika.

I ono štp bismo trebali afirmirati u medijima, a u ”institucijama!” validirati i nagrađivati. Umjesto bjesomučnih tralalalija o ”sustavnim načelima kurikuluma…” i ostalim mlaćenjima slame. (Ne mogu reći ”prazne” jer se za slamu i podrazumijeva da je prazna).

Ne mogu ne sjetiti se ”našeg” muzičkog u nekom, sada već izgleda davnom, vremenu. U kajdanki notni ključevi, snizilice i povisilice, a onda, pod budnim dirigentskim prstom nastavnice muzičkog, ”Mlada partizanka kolo vodila”.

Pa ”Sjeno, slama”, pa ”Oj more duboko”…

Mi nismo, u ono vrijeme, pjevušili, da izvinete, pjesmice o raju nebeskom i iz crnih knjiga čitali psalme. Ne znam da li smo time bili uskraćeni.

Jer smo, u slobodno vrijeme, baš kao i ova mladež danas, slušali popularnu muziku, rok, pank i poneki sentiš.

Koristili smo se alternativom u kreiranju i zadovoljavanju muzičkog ukusa.

No, pun pogodak je kada se klincima daju note u ruke i pusti ih se da sami povedu pjesmu. Naše je samo da ih u tome pratimo, na klaviru ili programom, manje je važno.

I ne samo u glazbenoj školi. I ne samo na školskoj pozornici.

Najgore je, pokazalo se, kada mi povedemo pjesmu.