Stolar, pjesnik i - labolog

Interview   |   Mato Pejić   |   17.03.2014.     2794

Stolar, pjesnik i - labolog

Kolekcionari su posebna sorta ljudi, i ako ne spadate u tu felu, nemojte ni pokušavati da shvatite što je to što ljude tjera da grozničavo nastoje doći u posjed nečega, za što većina ne bi dala ni pišljiva boba. Zadovoljite se time da su oni osebujni i dovoljno zanimljivi sami po sebi, bez obzira da li ih vi razumijete ili ne.

Kad netko posjeduje više od dvadeset i tri tisuće pivskih etiketa iz dvije stotine i dviju država sa svih svjetskih kontinenata, onda su riječi kolekcionarstvo, razonoda, hobi, pa i strast, preslabe da se dostojno opiše to što čovjek radi. Jer to više nije bezazlena razbibriga, dokona zanimacija nekoga tko ne zna što bi sa sobom, kad tvornička sirena označi kraj radnog vremena. S druge strane, nije to ni ozbiljan posao, jer ne donosi zaradu i od njega se ne živi... ali ipak, trebamo neku jaču riječ, nešto kao bezuvjetna ljubav, ili nešto kao... labologija, kako se u čarobnom svijetu šarenih papirića zove skupljanje pivskih etiketa.

Za Miroslava Mihnjaka znam već niz godina, vjerojatno oko pet, kada mi se javio kao pratilac pivske scene i čitatelj našeg pivskog portala, i otada smo u stalnom, manje ili više redovitom, kontaktu, te uglavnom znamo što onaj drugi radi. Znao sam tako da skuplja etikete, kao i građu za priručnu enciklopediju srpskih pivara, da je priredio više izložaba svojih etiketa i drugih pivskih suvenira, utenzilija i memorabilija, pa i da je spjevao odu pivu, u kojoj uz ostalo kaže: Dok sunce gasi boje i nestaju sene/ Zna da bude tiho i usamljeno noću/ Otvaram hladno pivo i sipam bez pene/ Da utolim žeđ i oteram samoću.

Taj naročit odnos prema pivu i strastveno nastojanje da se domogne što većeg broja papirnatih naljepnica s nazivom zlatnog soka, doveo je Miroslava i u Hrvatsku, s namjerom da osobno posjeti neke od ovdašnjih pivovara, razgleda ih, upozna se s proizvodnim pogonima i ljudima koji vode te tvornice, a u tome su mu pomogli prijatelji i rođaci, koji žive u mjestima s pivovarama. Tako je došao i do Daruvara, a nakon susreta s majstorom pivarom Krešom Marićem uz nefiltrirano i nepasterizirano pivo direktno iz tanka, nakon kojeg se njegova kolekcija lijepo podebljala, sjeli smo kod Vite uz Staročeško crveno i pretresli temu skupljanja pivskih etiketa. Miroslav točno zna da se od svih zemalja svijeta pivo proizvodi u 213 njih, pa mu prema tome nedostaju etikete iz još jedanaest, uglavnom iz pivskih liliputanaca, egzotičnih destinacija poput Božićnog otoka, ali i iz europskih država Monaka i Andore. Zato se može pohvaliti da ima jednu etiketu s Maršalovih otoka. Postoje samo tri različite etikete piva iz te države, a koliko je poznato, samo jedan skupljač posjeduje cijelu trodijelnu  kolekciju. A, kad je riječ o Srbiji i zemljama regije, odnosno bivše Jugoslavije, tu je Miroslav iznimno jak - tisuću i sedamsto etiketa iz srpskih pivovara i blizu dvije tisuće ex-Yu naljepnica, respektabilne su brojke, koje ga svrstavaju u sam vrh branše. A kako se u to odabrano društvo uopće dolazi, odnosno kako se nabavljaju pivske etikete, to je pitanje koje me je dugo kopkalo, a sada mi se pružila prilika da doznam iz prve ruke, od jednog od najboljih.

Pa, kako?

Najbolji način je razmena na skupovima kolekcionara, koji su redovni u zemljama visoke pivske kulture, a moj najčešći način je putem pisma, odnosno pisanog kontakta. Obraćam se pivarama, iako sve manje, jer sam naučio da one nerado kontaktiraju s kolekcionarima, pa pišem skupljačima, preko kojih se može nabaviti svašta, uključujući i etikete različitih zemalja, pa i onih egzotičnih. S kolekcionarima uglavnom razmenjujem etikete, nudeći svoje duplikate, a veoma retko za etikete dajem novac. Iznimka su domaće etikete, dakle srpske i ex-Yu koje kupujem preko sajta Limundo.com, specijalizovanog za prodaju preko internet aukcija. Postoji još jedna iznimka - nedavno sam vrlo povoljno otkupio ostavštinu jednog kolekcionara, u kojoj je bio jako veliki broj veoma zanimljivih etiketa, naročito iz pivara s prostora bivše Jugoslavije. Sve ostalo nabavljam razmenama. Ne želim za to davati velike novce, jer to je ipak samo hobi. Kod razmena etiketa prethodno se e-mailom razmene fotografije, tako da tačno znam što dobivam i što dajem zauzvrat. Nekad znam uzeti i paket na neviđeno, pa tu bude i duplikata, ali oni služe za daljnje razmene.

Gdje ideš na burze kolekcionara. Postoje li one u Srbiji?

U Srbiji nema, upravo imam u planu da napravim jedan skup koji će biti samo sa našim kolekcionarima. Ukoliko neko bude želeo da dođe izvana, primit ćemo ga, ali ne planiramo ništa veliko, to će biti proba, da vidimo kako će to da funkcioniše i da upoznam naše kolekcionare. Za sada idem po Evropi, gde svaka država ima svoj skup. Najveći je u Nemačkoj u gradu Hamm, a sledi onaj u Martinu u Slovačkoj, na kojem sam bio. Oni organiziraju dve berze godišnje, a prošle godine su imali interkontinentalni skup s preko hiljadu kolekcionara sa svih kontinenata osim Afrike.

A kako je kod vas, postoje li klubovi skupljača, znaš li koliko vas ima?

Za sada ne postoji nijedan klub niti udruženje, ali imam u planu da napravim udruženje kolekcionara ne samo etiketa, nego općenito pivskih suvenira, a koliko je meni poznato ima nas deset koji skupljamo etikete. Ima i nešto onih koji skupljaju flaše, krigle, čepove, podmetače, pa i druge stvari vezane za pivo, kao što su privesci, otvarači, stolnjaci, majice. I ja kad naiđem na neku zanimljivu flašu proširim svoju zbirku, a imam i nešto podmetača i čepova, pa i drugih stvari koje imaju veze s pivom, ali primarno sam kolekcionar etiketa. U regiji je situacija slična, osobno znam samo za tri kolekcionara iz Hrvatske, u Sloveniji ih ima više, iz Bosne znam samo jednu devojku, dok u Crnoj Gori i Makedoniji uopšte nema kolekcionara.

Sa svojih 23 000 i nešto etiketa spadaš li u velike kolekcionare, ili možda baš i ne?

Za mene je to ogromna kolekcija, ali znajući koliko imaju drugi, spadam u manje. Među srpskim skupljačima sam prvi, eventualno drugi, a kada gledamo samo etikete pivara iz Srbije i ex-Yu, onda sam prvi, čak se nalazim i na labalog-listi, kao jedini iz Srbije. To je lista koja izlazi jednom godišnje u Ostravi u Češkoj i donosi popise deset najboljih kolekcionara za svaku državu. Ja sam sad ušao na tu listu i verujem da ću na njoj napredovati, a očekujem da uskoro dođem na listu i po hrvatskim, pa možda i po bosanskim etiketama.

Prave li skupljači razliku između novih etiketa i onih skinutih s boce i kako kotiraju etikete s greškom, one na kojima ima tipfelera ili na kojima nije otisnut dio teksta ili slike?

Neki kolekcionari skupljaju samo nove etikete, dakle one koje nisu bile nalepljene na bocu, ali većina skuplja sve, bez obzira na to okolnost. Ja nastojim nabaviti nove, nekorištene etikete, ali ako to nisam u stanju, uzimam i one skinute s boca. Dapače, imam i dosta etiketa koje su oštećene, koje držim u kolekciji dok ne nabavim neku noviju. Meni je svaka etiketa jednako draga, bila nova ili ne, ne pravim neku razliku, i većina pravih kolekcionara postupa na isti način. Što se tiče etiketa s greškom, one jako dobro kotiraju, ali ih je teško naći, jer one ne idu u prodaju, ako se takva etiketa slučajno nađu na boci, ta se boca izdvaja s linije i ne ide u trgovinu. I sam imam neke takve koje su okrenute naopako, ili su bez jedne boje.

Imaš li neke favorite u svojoj zbirci, etikete koje su ti posebno drage?

Najdraža etiketa, za koju smatram i da je najvrednija u mojoj zbirci je etiketa prve srpske parne pivare Đorđa Weiferta s početka 20. stoljeća. Godina na njoj nije naznačena, ali računam da je negdje posle 1900. Inače, prva etiketa koju sam nabavio bila je etiketa piva Eichinger pivare Valjevo, koju sam nabavio u septembru 1998. godine. Posle sam nabavio novu istu etiketu, ali sam u zbirci ostavio ovu koja je presavijana sto puta, jer je to prvi primerak u mojoj kolekciji. U početku sam skupljao samo etikete piva koja sam pio, pa sam onda proširio na piva toga područja i tako je krenula ta ljubav. Nakon mjesec dana već sam imao trideset etiketa, a u početku sam vodio i dnevnik u koji sam zapisivao nabavljene etikete i kušana piva. To je raslo veoma sporo do 2005. godine, a onda smo drugar i ja prvi put krenuli na internet i onda je počela ekspanzija. Videli smo da nismo mi jedini koji to skupljaju, pa je krenulo menjanje, kolekcija se povećavala i danas je to respektabilna zbirka, koja mi je donela i nešto medijske pažnje. Dobio sam i priliku da izlažem i da govorim za televiziju. Bila je reportaža o meni u gledanoj emisiji 5kazanje i imao sam tri samostalne izložbe - u Zrenjaninu za Dane piva, pa u Novom Sadu za Noć muzeja, a onda i u Gospođincima, u mom mestu. Izložbe su bile različito koncipirane - zrenjaninska se bazirala na srpskim etiketama, a ove druge dvije na ex-Yu, uz zbirku etiketa božićnih piva, koja mi je veoma draga i u kojoj imam oko 500 primjeraka iz raznih zemalja.  

Zanimljivo je da od relativno malog broja srpskih kolekcionara čak dvojica živimo u Gospođincima, malom mestu sa samo 3800 stanovnika. Nekad smo bili četvorica, ali dvojica su prestali skupljati. No, tu su još četiri kolekcionara drugih pivskih stvari - dvojica skupljaju flaše, jedan čepove, a jedan podmetače. Dakle, ukupno imamo šest kolekcionara pivskih suvenira, pa onda polažemo moralno pravo da baš kod nas bude sedište udruženja skupljača i da kod nas organizujemo berzu kolekcionara. Sve to planiram napraviti u ovoj godini.

Imaš li osim prema etiketama posebnu strast i prema pivu kao piću i znaš li koliko si različitih piva probao?

Po mom računu negdje petsto, šesto pivskih marki, a najdraža su mi tamna i crvena piva. Kod nas ih ima malo i samo retko ih mogu nabaviti. Dostupno mi je recimo crnogorsko Nikšićko pivo, koje se pravi u - Apatinu. Oni jedini u Srbiji imaju crno pivo. Ima doduše i mala pivara Ritiševo, ali to mi je daleko i to moram da naručim. Inače, pivska scena u Srbiji veoma je stradala u globalizaciji, baš kao i ona hrvatska. Velik broj pivara je zatvoren, poput Bečejske, Zrenjaninske, Pančevačke pivare, pa ni Niška pivara ne radi, Jagodinska radi slabo. Najveći udeo u srpskom pivarstvu ima Apatinska pivara, posle toga sledi Čelarevo, jedan deo Srbije drži Beogradska pivara BIP i MB pivara Novi Sad, odnosno Heineken grupa, odnosno Ujedinjene srpske pivare, koje drže Zaječarsku i Novosadsku pivaru. Imali su još i Pančevačku, ali je ona sad zatvorena. Nova snaga je pivara Krugher & Brent iz Ritiševa, osnovana 1991. godine kao prva srpska mini pivara, a tu j još i Valjevska pivara. U zadnje vreme sve je više piva iz domaće radinosti, od homebrewera, kao što je to i u Hrvatskoj. To su kudikamo bolja piva nego ova iz industrijskih pivara, ali nažalost, to su mali kapaciteti, pa su ta piva teško dostupna. Dosta toga se uopšte ne flašira, nego se može dobiti samo točeno na određenom mestu, pa je i to problem. Ima dosta pivnica, koje prave svoje pivo, recimo jedna pivnica iz Kragujevca pravi pet vrsta piva, kao pivo s kanabisom, s estrogenom, pa ćilibarsko, crno pivo i svetlo pivo. Mini pivare i kućni kuhari piva kuhaju i piva koja velike pivare ne proizvode, kao što su ejlovi ili porteri. Ima i neuspelih pokušaja, ima pivnica koje su zatvorene, ali sve u svemu scena je sve zanimljivija i sve življa.

Hoće li se na toj sceni skoro pojaviti i Gospođinačko pivo?

Hoće. Imam viziju, pa sam čak napravio i jedan prototip etikete. Ta želja da napravim svoje pivo postoji već duže vreme i ja verujem da ću to napraviti barem jednom, da probam. Ja prvenstveno volim da probam nešto novo, uvek više volim da popijem novo pivo, nego mnogo piva. To je ljubav za koju mislim da će me držati do kraja života, a ona je i razlog ove avanture koju sam sada poduzeo, ove turneje po hrvatskim pivovarama, u kojoj sam posetio Vukovarsku pivovaru, pa Osječku, sada sam u Daruvaru, a nameravam još da obiđem Zagrebačku pivovaru i Medvedgrad u Zagrebu, te Karlovačku pivovaru, a nekom drugom zgodom ću doći obići ostatak; nadam se kad bude lepše vreme, pa da skočim i do mora.

Osim piva i etiketa zanima te i povijest pivarstva.

Prikupljam podatke za enciklopediju svih srpskih pivara, i velikih i malih, svih koje su pravile svoje pivo, bez obzira da li su zatvorene ili još rade. Dosta velik broj podataka sam već prikupio, a u nekoj skoroj budućnosti imam plan da sve to lepo sredim i objavim. Sve to, i priprema enciklopedije i kolekcionarstvo, i putovanja, ovise o vremenu koje mi dopusti posao. Ja sam naime privatni poduzetnik, imam svoju stolariju i izrađujem nameštaj po meri. Na sreću posla ima puno, ali mi za hobi baš ne ostaje mnogo. No, kad se nađe vremena, onda ga maksimalno iskoristim. Dobra strana ovog hobija je što omogućava da se poseti dosta mesta i da se upozna dosta ljudi, što je možda i dragocenije od samog sakupljanja. Uza sve to još pišem i pesme, pa sam sve to opisao i u stihu: Ja sam stolar što stihove zbori/ Što od drva i reči nešto stvori.

I gdje je tu pivo?

U čaši.

Komentari


Digg   StumbleUpon   Facebook   Del.icio.us   Croportal   Ispiši   Preporuči

     

ArhivIzreke o pivu

Nacrtaj mi krigl

Zidrou-Moriol
Zidrou-Moriol
Natures mortes

Pivnica.net na Facebooku



Montažne i drvene kuće



Najnovije iz kategorije Interview